Schwartze Garde

Marijan Horvat-Mileković objavio je svoju šestu knjigu, do sada zasigurno ponajviše fascinirajuću, u svakom pogledu. Doduše, knjige mu ne pripadaju istom genreu. Prve tri sbirke su poezije („Razsuti prah“ [1998], „Gušti i verige“ [1999] te „Rieči za Jelenu“ [2000]). Sliedi niz antologija eseja posvećenih nacionalnim pitanjima: hrvatskom jeziku, kulturi i poviesti: „Mač nad Hrvatskom; Koncept ameroglobomanije & jugosrbofilije“ (2002), zatim „Korieni; Hrvatski identitet u obzoru jezika, kulture, poviesti, politike i globalizacije“ (2006), i sada, u tom nizu najpotpunija, najzrelija, najdublja, ova zadnja, pod naslovom: „Cromazohi; Tko nam je čipirao mozak?“ (Vlastita auktorska naklada, Zagreb 2010; str. 439, ciena 45 €).

Uz samostalne knjige, Marijan Horvat-Mileković (podrietlom iz prostora sadašnje Koprivničko-križevačke županije, podkalničkoga Prigorja, rodjen 1953 u Zagrebu) suauktor je i 25 drugih publikacija, a podpisuje i preko 1000 manjih bibliografskih jedinica, od kojih ih je dosta uvršteno u tri njegova esejistička sbornika. Član je Znanstvenoga družtva za proučavanje podrietla Hrvata, pristaša „iranske teorije“ o hrvatskoj etnogenezi, ratnik, esejist, pjesnik, jezikoslovac, poviestničar i politički mislitelj. U jednom prijašnjem prikazu označio sam Marijana i „čuvarem nacionalnoga bitka“, što je u „Cromazohima“ obilato potvrdio.

Naslov je najnovije Horvatove knjige ujedno program. MHM kani pokazati kako se današnjem Hrvatu izpire mozak, pri čemu je zapravo „čipiranje“ još i daleko gorja operacija ugradbe novoga mozga, „pametnog“ ivera, tudje, neprijateljske pameti, koja onda od zdravog i slobodnog pripadnika svoje nacije načini pokornog i poslušnog sužnja, ubogog sretnog roba koji uživa u vlastitu robstvu. Auktor asocira na nekoć vrlo cienjenog i čitanog (uostalom filosemitskog i feminističkog) austrijskog romanopisca Leopolda Rittera von Sacher-Masocha, koji je u XIX stoljeću dielom svojega opusa, kao pendant markizu de Sadeu, nastojao estetizirati nastrani poriv algolagnije, uživanja u boli, boložudja. Mnogo smo slušali, čitali i pisali o uistinu paradigmatičnom njemačkom nacional-mazohizmu; MHM diagnosticira i osudjuje onaj hrvatski, i on to čini esejističkim pregledom svih područja na kojima se taj mazohizam očituje. A neologizam „cromazohi“ podsjeća čitatelje i na praljudsku vrstu cromagnonaca, kojima su nas prispodobili unutarnji i vanjski neprijatelj, jer smo si uvrtili u glavu da je samoobrana suvišna.

Knjiga, obćenito vrlo solidno izdanje, predstavlja sbirku od 77 napisa što ih je MHM redovitim tjednim ritmom, stegovno i odgovorno, objelodanjivao u umjereno-desnom zagrebačkom patriotskom tjedniku „Fokus“. Prvi je napis izišao 27. rujna 2007, a zadnji 10. Travnja 2010, kada je „Fokus“ u papirnatoj verziji prestao izlaziti. Još je jedan napis objavljen na tada pokrenutom medjumrežnom „Fokusu“, pa sliede prikaz moje knjige „Bleiburg i Haag – kako propadaju hrvatske države“ (s njezine prikazbe u zagrebačkoj Hvidri), i jedan vrlo uzpio članak iz „Jadranske meteorologije“, zapravo ciela mala studija s multidisciplinarnim pristupom sv. Nikoli. Naslovi i podnaslovi pojedinih priloga brižljivo su, izvrstno odabrani, pa navodim nekoliko primjera kako bi se okušao pisčev stil: „Nalazimo se u polujezičnom stanju“, „Politička nacija u ćiriličnoj mreži“, „Jezična sloboda kao milost andjela“, „Korablja istine – oprjeka kulturi smrti“, „Hipnotička harmonija slobodnih zidara“, „Nepodnošljiva preciznost Jovana od portala“, „Snovi i olupine“ „Gundulić u raljama profita“, „Hrvati i ptice na žici“, „Vukovi u crvenom gaju; svjedoci i harlekini“, „Čorba od poglavlja i banana; totalitarni propuh“, „Kakav mač smo izabrali? Ontologija rata“…

Uz vlastite Horvatove priloge, knjiga donosi i više osvrta drugih auktora o MHMu (Kujundžić, Schwartz, Andrija-Željko Lovrić, Mato Marčinko, Marijan Krmpotić i još neki). Horvat objavljuje čak i navode iz svojih članaka sa stranica splitskoga jugo-ljevičarskog „Feral Tribunea“, gdje su se njegove, kao i misli nas drugih desničara, našle u ulozi „bedastoća“, što je dakako najveći kompliment s obzirom na mjesto otiska. Auktorovo imensko kazalo upućuje na skoro 900 imena, kronoložka bibliografija sadrži 1024 jedinice plus 30 koje se odnose na „MHMa u djelima drugih auktora“. I sve je to pregledno složeno, cizelirano, popraćeno pomno odabranim prikladnim ilustracijama. Simpatičnom pedanterijom MHM je u bibliografiju uvrstio i svaki spomen sebe, čak i u ponekom oglasu ili pozivnici. Naravno, velika većina naslova pravi su textovi. Samo štivo, pisano strastveno angažiranim polemičnim stilom, obilato koristi grafičke naglaske skoro svih vrsta: kosinom, podebljanjima, velikim slovima.

Ugodno mi je iznenadjenje predstavljalo množtvo načina kojima je Horvat-Mileković spomenuo mene: knjiga je su-posvećena i meni, moj fragment iz „Manifesta diversizma“ odabran je za motto, zahvaljuje mi se u proslovu, ima me u imenskom kazalu i bibliografiji, medju recenzentima, u nizu navoda ili aluzija na moje ideje i izričaje („vukovučji“, „javna kuća TV“…), tu je moja recenzija Horvatovih „Koriena“, kao i njegov spomenuti prikaz mojega „Bleiburga i Haaga“. Bio je čak toliko korektan da je vratio moje ime na mjesta s kojih ga je urednička cenzura u „Fokusu“ bila izbacila.

Riedko se osjetim ponukanim neko djelo bezostatno hvaliti. Ali obćenito se o „Cromazohima“ čiste savjesti smije uztvrditi kako je rieč o osebujnom biseru, iznimno nadahnutoj, tvoriteljskoj knjigi, bez imalo takozvanog praznog hoda. Svaki je pojedini esej cveba za sebe u cjelini florilegija, svaka je, i najmanja pojedinost, temeljito domišljena te primjereno i spretno izrečena, živo, sugestivno, originalno. Imade množtvo podataka, asocijacija, komornih prosudba i komentara, finih opažanja. Knjiga nije sustavna, niti je to htjela biti. Pisac kroz text iznova dodiruje ista pitanja (ali bez nepotrebnih ponavljanja), da bi u medjuvremenu zahvatio u niz drugih. Može se čitanka otvoriti bilo gdje, i opetovano otvarati. Sve je tu ozbiljno i važno, poticajno, okrjepljujuće, ohrabrujuće, spasenjsko. Kroza sve struji intelektualna i poetska strast, krležijanski polemični eros, nepatvoreni patriotizam i nemala erudicija. Nemoguće je takav text prepričavati, može se tek navesti obilje tema kojima se bavi, da se stekne predhodni dojam o bogatstvu ove vrhunske esejistike.

Tematika je nacionalna, u pitanju je zavičaj, rodna gruda, krv i tlo, poviest i dialekt. Baština, pripadnost, ukorienjenost. Ono dakle što čini naciju. Prošlost i sadašnjost, politika, lingvistika, filologija, uljudba. Krbava, antemurale; korienski pravopis, glagoljica, čakavica, kajkavica, ikavica, narječja, idiomi, jezični standard, jezik Ante Starčevića, izopake u hrvatskom jeziku; slavenomanija, balkan i vukovci; heroji i hulje: Ivana Brlić Mažuranić, Tomislav Ladan, Stjepan Krizin Sakač i Blaž Jurišić ovdje, tamo Milan Martić i Žarko Puhovski, Goldsteini i Mesić; globalizam i amerikanizam, konzumizam i Zlatno Tele Novac; Nato, Eurounija (Carla del Ponte umjesto sv. Benedikta, str. 254) i protukršćanstvo, masoni i bigbrotherizacija; New Age („čušpajz & propuh-kultura“, str. 185), ljevica i desnica, hrvatski patriotizam, „istrianski“ secesionizam, svjetla i tame bivših Hrvata Slovenaca („Mojca, kaj pa zdaj? Alpske nebuloze“, str. 281-284.), država, nacija, nacionalno dostojanstvo… MHM senzibilno detektira očitovanja suvremene nam dekadencije, imade osjetilo za vidove tehničkog otudjenja, ne odbacujući zato i tehniku kao takovu. „Internet, jahta, automobil, pornografija i nepismenost.“ (str. 266) – tako vidi MHM „Olimp posvećenosti našega poganskog doba“. Sva je ta kulturalna kritika jedan jedinstveni poziv na slobodu i duh, na vlastitost i autentičnost, poziv da ustrajemo u svojemu identitetu (esenciji, samobitnosti) te suverenitetu (existenciji, samosvojnosti). „Kakva je to mudrost prokockat didovinu i pljunut na svoju bit?“ (str. 306) Poziv je tu da budemo subjekt, a ne objekt. Da konačno agiramo, umjesto što samo re-agiramo! Ali to predpostavlja iztrgnuće iz okova duhovnoga robstva te razradbu vizionarske strategije.

Auktor je jedan od riedkih koji jasno i glasno priznaju tu žalostnu i kobnu istinu o robskom mentalitetu što je zahvatio veliki dio hrvatskoga naroda. Pozivlje se na Staroga (str. 279) da s obzirom na suverenitet može biti samo branitelja ili izdajica. Svjestan je ali i onoga spasonosnog, koje, prema Hölderlin-Heideggeru, uviek skrovito pribiva u pogibli. Govori o herojstvu mača, ali i pera. Simboli su to, metafore, za ono što kroz Marijanovo štivo želimo oćutiti kao ukazbu na usudbenu ulogu književnosti, filozofije i rata u ostvarbi budućih dana. Tu se negdje pojavi i fascinacija Rimom. Auktor (na str. 198) opisuje svoj doživljaj Vječnoga grada s petnaest godina (1968). Sve mu je, veli, tamo već prvi put bilo blizko i poznato, osjećao se kao doma, i „onaj prvi dojam ostao je ključnim“. Podsjetilo me to na moj sličan prvi dojam Rima koju godinu prie njega (1961), dakle pred pola stoljeća, imao sam tada 14. Od onda me uporno prati Rim (Ewige Roma, nur mir schweiget noch alles so still [Vječni Rime, tako tiho samo meni sve još šuti], pjeva Goethe). Rim kao otajstveni znak i obećanje veličine na ovom, vječnosti na onom svietu. Kao univerzalna šifra spasa, pa tako i onoga spasa što mora nadoći našemu narodu hrvatskomu, da se odhrva prietećoj propasti. Napokon, s višega stajališta i ne mora se pobijediti, može se herojski-tragično, barem privremeno, i izgubiti. Horvat-Mileković ovo stajalište plemenite rezignacije dodiruje sliedećim načelnim stavom: „Unatoč svim interpretacjama i razlozima srdca i uma, vriedi se iznad svega držati jedne temeljne i jedine svrhovite činjenice, suprotive svim sofisterajima, političkim korektnostima, ili biskupskim finoćama – a to je jednostavna istina: sviest o svojim korienima, borba za Dom, svoju obitelj, vrjednote predaka i prožetost Božjim Duhom. U takvom kontekstu boriti se jest isto što i biti (vivere est militare). Cilj se možda i ne mora dosegnut. Zato nije uzaludna sudbina i borba niti bana Derenčina, niti primjerice kasnijih Zrinskog i Frankopana, kao niti herojstvo generala Gotovine. Zato nije uzaludna pogibija Hrvatskog Plemstva na Krbavskom Polju 1493. godine. Jer da nije bilo toga, ne bi bilo niti nas danas.“ (str. 18-19). A bit će nas ako ne potonemo u Euniji, inače je sve doista bilo uzalud! – mogli bismo nadodati, i Marijan bi se zacielo složio.

U „Cromazohima“ jezik se ponovno vidi kao „kuća nacionalnoga bitka“, kako sam to iztaknuo u prikazbi Horvatovih „Koriena“ („Cromazohi“, str. 353-359). I ovdje je puno govora o jeziku, dialektu, pravopisu. Zastupa se baština Zagrebačke jezikoslovne škole te uporaba zanemarenih govora, što su iztisnuti djelovanjem hrvatske vukovučje škole s ciljem izjednačbe hrvatskoga i srbskoga. Današnja naša situacija nazivlje se „polujezično stanje“ (str. 59-61). Pravopis? Korienski, dakako. Ali ovdje ga MHM rabi u umjerenoj varianti, dakle polukorienski, sklopivši „zbog slobode kakvu imamo“ kompromis s „Fokusovim“ urednikom, koji početno biaše načelno protiv svakoga korienskog. (Iz štovanja za MHMa, a i vlastite sklonosti, i ovu prikazbu napisah korienski.) Za ilustraciju, kako bi izgledao englezki pisan fonoložki, auktor pruža navod iz Joyceova Ulyssesa: „Mani voz no obdžekt, hi sed, nor vud hi tejk e peni fo his pejns. Di purist kičenvenč no les den di opjulint lejdi o fešn, if so bi der konstrakšns…“ (str. 119) Englezki po Vuku! Osobito je vriedna razčlamba o kraticama i „riečima-umiljaticama“ (soft dictionary), kojima je cilj „smekšavanje ljudskog obranbenog osjećaja – kako bi se (…) primatelj (…) globalističkih dobročinstava odrekao svojeg identiteta ter postavši lutka na koncu zaboravio sve svoje vitalne zamisli.“ (str. 64-65) Od Marijana Horvata očekujemo u sliedećem razdoblju još više i sustavnije upravo o jeziku, koji nam je ugrožen kao nikada. Uz ugrozbu po srbskomu, koja nikada nije ni prestala, premda ju je, da je doista suvereniteta i države, počam od 1990 lagko bilo podpuno ukloniti (pučka „odgojiteljica“ TV iz dana u dan samu sebe nadmašuje uporabom starih i novih, znanih i neznanih serbizama!), nego i po univerzalnoj lingua franca, američkom englezkom. Hrvatski jezik u kojemu bez imalo problema i odpora prolaze, pače su se već posvema uvriežili, „dobar veče“, „dobro vam dan“ te „on odmara“ a „ona šeta psa“, i kojemu prieti novokomponirana Haažka triasustavna kombinacija „srbsko-hrvatsko-bošnjački“ – spasonosni zahvat istinskih nacionalnih jezikoslovaca, medju kojima prednjače takvi kakav je i MHM, imperativ je trenutka. Da se prerežu zmajske šije nacional-mazohističke postfilologije u Hrvatskoj.

Zajednički nazivnik, glavni junak svih eseja u ovoj knjizi jest narod, nacija Hrvata, i Horvat-Mileković, koji uviek govori otvoreno, s najdubljim uvjerenjem, uz oslon na vječne, ili barem vrlo trajne vrednote ljudskoga bića i usuda, uobće ne vidi problema u tomu da je svojim stajalištem savršeno „unzeitgemäß“, kako bi Nietzsche kazao, dakle – nesuvremen. Tako i pišući: „Za većinu normalnih ljudi svih naroda, religija, rasa i staleža – dom je činjenica čista kao suza, zdrava kao udih zraka. Za Dom se radja, živi i umire. Dom se brani bez ikakvih kalkulacija. Za Dom mora biti spreman svatko tko nije rob.“ (str. 235) Svi smo mi, desni konzervativci, a pomalo i ultraši, temeljno i temeljito i zadrto nesuvremeni, nesudobni: utoliko gore za vrieme! Jer mi govorimo iz vječnosti, bez koje nema ni vrjemena, ali koja vrieme ujedno i ništi. Biti danas i ovdje nacionalist, to je put da vas vladajuća ološ, da vas podljudi koji su na „visini vrjemena“, iz kojih govori, kako ga zovem, (zlo)duh (ne)vrjemena, pokušaju marginalizirati, ridikulizirati, ostracirati. Muževi poput Marijana rado i ponosno pristaju na tu vrstu prokletstva, znajući da im pripada vječnost svakako, ali naravno i budućnost. Takvi nisu skučeno i ograničeno, malogradjanski i provincialno, vezani za ovaj slučajni trenutak, ali su vezani za ovo tlo koje nije ni najmanje slučajno. Osjećaju se pravim, pozvanim glasnogovornicima onoga boljeg u hrvatskom narodu, onoga što danas obuzima samo manji dio nacionalne substancije, ali nje ne će biti, ona ne će obstati, ako naskoro ne obuzme narodnu većinu. Ova se pak većina danas, preko svojih karikaturalnih spodoba, kukavnih izroda i veleizdajnika, preko kojekakvih pusićki i goldsteinâ i puhovskijâ, histerično kesi svemu što je nacionalno (osim ako je rieč o židovima!). Ona naciju svodi na „poviestnu kategoriju“, na štetno i zastarjelo, „nesuvremeno“ dakle (koje li „vrjednote“ – „suvremenost“!) zatvaranje, pozivlje se na nekakve „obćeljudske“ zasade (a Bog stvori nacije – prema svojim andjelima!), dojučer su zanovietali uime marxističko-lenjinističko-staljinističko-titoističkog „internacionalizma“ iliti „bratstva-jedinstva“, a danas prigrliše judeo-masonski globalistički „kozmopolitizam“ i „gradjansku državu“ bez nacije (ali zato s nizom nadsuverenih nacionalnih manjina na čelu sa židovima i Srbima, a nadiru pomalo i cigani-Romi, eda bi se dopunila jasenovačka triada). Hoće biti (izolirani, izkorienjeni) absolutni individui, i hoće biti čovječanci, mješanci i hermafroditi bez razlike spola i rase i nacije. Ali nacija i nacionalizam su neupitne, nezaobilazive i nerazrušive, svete zbiljnosti našega svieta, bez kojih nema i ne može na dulje staze biti ni pojedinca, a niti ljudskoga roda u smislu autentičnijem negoli je fantomsko i papirnato, na dublji način zapravo nepostojeće „čovječanstvo“. I zato ih se ne može, ne smie niekati, ne smie ih se dovoditi u pitanje, a da se pritom ne počini zlo hybris-a, pobune protiv bogova, protiv Božje volje i Njegova stvorenja. Ovo kao korolarij ili komentar uz Horvatovo štivo.

Literarne kvalitete Marijanova pisanja ponukale su Andriju-Željka Lovrića na uzporedbu MHMa s AGMatošem. Božidar Brnin piše mu, u povodu „Koriena“: „Andjelskim perom nadmašio si sebe samog.“ Trivijalni ga pak i plitki Žarko Puhovski, ne skrivajući mržnju i frustraciju, naziva „lažcem i kukavicom“ (sic! str. 371-372). Knjiga „Cromazohi“ za sada je kruna auktorova tvoriteljstva. Marijanu čestitke i hvala na ovom djelu! Očekivati nam je da opet sebe nadmaši u sliedećemu. Uzput, ne može biti, ne bi trebalo dopustiti, da ovakva knjiga ostane na svojoj sadašnjoj razmjerno nizkoj nakladi. (Doduše, i jedan Nietzsche je za života malo uzpio tiskati: četvrti svezak Zarathustre 1885 izišao je u 40 primjeraka!) Nadajmo se da će Marijan Horvat-Mileković još u ovozemaljskom trajanju znatno povisiti svoje naklade, na dobro i korist svojemu hrvatskom narodu!

Izvor: Trideset točaka – kako Hrvatsku izvući iz krize?! [Utorak, 1 ožujka 2011.]

1. Osnovni preduvjet izlaska Hrvatske iz krize jest da se na narednim (redovnim ili izvanrednim izborima) smijeni postojeća vlast na nivou države. (I da umjesto nje dođe prava, narodna, nacionalna, nacionalistička, državotvorna, sposobna, odlučna, stroga, djelotvorna, odgovorna, samozatajna…) Prije izbora, postavlja se kao povijesni i politički imperativ - prethodno bezuvjetno ujedinjenje svih hrvatskih demokratskih domoljubnih snaga (Zar su svi domoljubi demokrati? Zar kritičari vaše parlamentarne demokracije ne mogu biti domoljubi?) u domoljubni izborni blok, tako da se poluči natpolovična izborna pobjeda, (makar djelomično i uz pomoć zdravog dijela HDZ-a) (Ovo bi predpostavilo da se HDZ raspadne u dvije stranke, inače, kako očekujete da dio HDZ-ovaca glasuje za vašu, a ne za svoju stranku? Ili da glasuje za nju, a vama „pomaže“?!) . Svaka ona politička stranka ili udruga koja samu sebe drži za demokratsku i domoljubnu i koja se ne odazove na poziv na ujedinjenje za spas Domovine – treba je javno obilježiti kao stranku ili udrugu koja domoljublje ima samo na riječima, a ne na djelu. (Ali ima nekoliko projekata ujedinjenja: Pravaši, hrastovci, branitelji etc. Koji odabrati? Zašto baš vaš? Kako ujediniti projekte ujedinjenja?) Preuzimanje vlasti od strane domoljubnog bloka s čestitim (Tko je čestit? Tko je pošten? Tko je dobar? Država mora biti autoritarna, totalna, hijerarhijska, stegovna, jaka, stroga, pa će onda i ljudske mane što manje dolaziti do izražaja.) ljudima - jest preduvjet svih preduvjeta za izvlačenje Hrvatske iz sveopće krize.

2. Osnovati Hrvatsku gospodarsku banku (HGB) kao državnu (OK), s mnogo ekspozitura u Domovini i iseljeništvu u kojoj će se davati izrazito povoljni krediti građanima, a pravnim osobama samo ako su komitenti banke. Osnivanje ove banke treba biti prvi korak u obnovi hrvatskog bankarstva, bez kojeg ne može funkcionirati niti jedna država. Osnovni kapital banke osigurati udruženjem u tu banku ono malo banaka što su preostale u hrvatskim rukama (A što ćemo s onima poklonjenim tuđinu? Ostaviti mu?), potom na druge standardne načine, a djelomično i iz državne emisije novca. (Već prva točka vezana vam je za gospodarstvo, financije. Potrebno je prije toga riješiti niz političkih problema, stvoriti političku platformu, jer politika ima primat nad gospodarstvom.)

3. Čvrsto obuzdati i kontrolirati svaki uvozni lobi. U načelu dopustiti uvoz samo one robe, prvenstveno hrane, koja se ne proizvodi u Hrvatskoj. (OK) Uvozne i sve druge lobije staviti pod čvrstu kontrolu nadležnih inspektorskih službi, radi sprječavanja djelatnosti suprotnih gospodarskim interesima Domovine. (OK)

4. Uvesti dvostupnost u odlučivanju kod javne nabave za državna, gradska i općinska poduzeća iznad određenog iznosa. Drugostupno odlučivanje vršila bi lokalna ili državna inspekcija koja bi se sastojala od stručnjaka, inspektora, vještaka i sl. (OK)

5. Osnovati Financijsku policiju za nadzor financijskog poslovanja pravnih subjekata s velikim mandatnim ovlastima, od mandatnog kažnjavanja na licu mjesta visokim novčanim kaznama odgovornih osoba, pa sve do momentalne smjene s funkcije, oduzimanja stečenih ugovornih prava vezanih na radni odnos, prestanka rada poduzeća ili obrta i sl. (I drakonskih zatvorskih kazni, pa i smrtne, u iznimno teškim slučajevima.)

6. Ukinuti bilo kakve dotacije iz Državnog proračuna lokalnim jedinicama uprave (općinama i sl.) tako da to dovede do njihovog smanjenja samo na načelu ekonomičnosti. Tako bi prestale postojati one lokalne jedinice koje se ne mogu samofinancirati, a inače izvršiti temeljitu i radikalnu reformu javne uprave. Krajnje racionalizirati državnu upravu u svim oblastima. Unificirati brojna rješenja i postupke, gdje je god to moguće, dostavu pošte vršiti i e-mailom samo da se smanje troškovi. (OK)

7. Uvesti vrlo strogo načelo ekonomičnosti u rad pravosuđa, (što znači skraćenje rasprava i analiza samo bitnih dokaza i činjenica) a poglavito u kaznenim predmetima koji se razvlače kao trakavice i traju godinama, te koštaju porezne obveznike vrlo velike novce. Uvesti načelo da kod gospodarskog kriminala, pravomoćno osuđeni plaća i sve sudske troškove (uključujući plaće sudaca, državnih odvjetnika, materijalne troškove suda i sl.) (I uvesti smrtnu kaznu u dvije varijante: strijeljanjem i vješanjem, za najteže zločine kao što su veleizdaja, genocid, zločini protiv naroda i države, vojni bijeg, ubojstvo redarstvenika, ubojstvo djeteta, pobačaj, grabežno umorstvo, razbojstvo, gospodarski kriminal velikih razmjera itd. Ali vas i ne zanima pravosuđe, ne zanima vas politika, nego samo ekonomija i financije. Možda će vaši vodeći ljudi biti korisni gospodarski savjetnici buduće Vlade nacionalnog spasa i nacionalnog zdravlja.)

8. U diplomatskim službama smanjiti broj osoblja, a ponegdje uspostaviti jedno veleposlanstvo za par ili više susjednih država, a tamo gdje se poslanstvo nalazi među hrvatskim iseljenicima zapošljavati uglavnom iseljenike jer to mnogo manje košta, (ne trebaju im se unajmljivati stanovi i sl.) (Dugoročno ne valja na diplomaciji štediti i neke države degradirati kao drugorazredne. Međunarodni odnosi su jedan od apsolutnih prioriteta.)

9. Kod svih državnih subvencija, za svakom odobrenom subvencijom poslati financijske inspektore koji bi pratili utrošak tog novca i o tome izvještavali Vladu RH. Uvesti načelo da nema subvencije bez detaljne kontrole utroška tih sredstava od strane države. (OK)

10. Poticati poljoprivrednu proizvodnju i otkup plodova, dodjelom poljoprivrednog zemljišta (I razvojačenim braniteljima, to će ih najbolje izliječiti od „PTSP“-a.), dodjelom državnih jeftinijih kredita, subvencija i sl. tako da domaća hrana postane jeftina. Jeftina hrana je preduvjet svakog napretka države. Zabraniti uvoz poljoprivrednih proizvoda sve dotle dok postoje neotkupljene ili neprodane domaće zalihe. Znanstveno istražiti i nove poljoprivredne mogućnosti, uzgojem specijalnih traženih vrsti biljnog i životinjskog karaktera. Forsirati ekološku poljoprivrednu proizvodnju prvenstveno u Lici, Dalmaciji, Istri i sl. (Tako je. I tražiti naftu. Možda nam se posreći kao Norveškoj.)

11. Trajno ukinuti sve moguće privilegije po osnovi rada koje nisu rezultat standarnog radnog odnosa (povlaštene mirovine, otpremnine, sinekure bivšim političarima i sl.) Drastično rezati plaće i otpremnine i privilegije menadžerima i poziciju im uvjetovati garancijom cjelokupnom njihovom privatnom imovinom za pozitivno poslovanje na kraju poslovne godine za pravne osobe koje vode. (OK)

12. Otvarati velike javne radove (OK) na temelju koncesija stranim investitorima, i za svaku koncesiju utemeljiti stručno državno povjerenstvo koje će po kratkom postupku ishoditi sve potrebne papire i koje će pratiti realizaciju. Po ubrzanom programu pripremiti brojne veće infrastrukturne projekte i pozvati svjetske koncesionare da stave svoje ponude.

13. Ukinuti deviznu klauzulu kod svih bankovnih kredita ubuduće, ali i za dosad sklopljene ugovore o kreditu, zakonski ograničiti visinu kamata na nivou prosječnih kamata u EU, oporezivati bankovnu dobit i sl. (OK)

14. Po pitanju zaduženosti zemlje (države i gospodarskih subjekata) i zaduživanje i otplata duga trebali bi biti centralizirani i pod kontrolom jednog državnog stručnog tijela jer se samo tako dug može pratiti i držati pod kontrolom. (Kada dođe prava narodna vlast, ona će hrvatski dug prekrižiti, jer su ga hrvatskom narodu na grbaču nametnuli veleizdajnici, nije ga trebalo biti u zdravim okolnostima i nemamo ga razloga preuzeti.) U ovoj zemlji konačno se mora znati tko pije, a tko plaća. Kriznu situaciju u državnom proračunu, ponekad, ne uvijek, bilo bi bolje premostiti emisijom novca (Uvijek treba do skrajnjih granica pokušavati drugim načinom, ovaj je kada svi ostali zakažu!), nego dodatnim vanjskim skupim novim zaduženjem ili prodajom „obiteljskog srebra“, što je zasigurno najgora i najskuplja varijanta. Svako ubacivanje u optjecaj nove količine novca dovodi do inflatornih kretanja, bez obzira je li to vanjski zajam, prodaja imovine ili emisija novca. Ova zadnja varijanta je najmanje bolna. Mislim da se na taj način pokrivaju u američkom proračunu i najveće dolarske rupe.

15. Stimulirati proizvodnju i prodaju robe koja se izvozi na strana tržišta, povoljnijim kreditima, subvencijama, svim dostupnim mjerama, tako da nam izvoz bude uvijek veći od uvoza. (OK. I da proizvodnja prevlada umjesto trgovine.)

16. Uspostaviti svestranu povezanost, sve do institucionalne, između domovinske i iseljene Hrvatske (Ovo je tematika iz točke 27. Zašto si niste uzeli truda i ovih 30 točaka poredali po nekom suvislom redoslijedu?!), radi zajedničkog i obostranog interesa i napora da se Domovina izvuče iz teške krize u koju je zapala. Pozvati iseljeništvo na brojna manja ulaganja, na primjer izgradnja manjih aerodroma po otocima za male zrakoplove, izgraditi na podlozi koncesije i veći aerodrom u zaleđu Šibenika na prostoru koji ima idealne uvjete, i klimatske i prostorne, za prijem i najvećih zarkoplova, potaći strana ulaganja u zdravstveni turizam, uvesti turističke programe kao obilazak 20, 50 [malo prenaporno!] ili više otoka. i sl.)

17. Znanstveno i gospodarski istražiti sve moguće hrvatske gospodarske prednosti poput flaširanja, izvoza i prodaje pitke vode pretežno za područje Afrike, Bliskog Istoka i sl. U tome smislu proizvoditi i brodove za transport pitke vode. Prodaja mediteranskih brendova (masline, pršuti, vina, čak i izvoz dalmatinskog kamena kao graditeljskog materijala i sl.) (Požurite dok veleizdaja nije židovima u bescijenje prodala hrvatske vode! A samo što nije!)

18. Istražiti sve moguće destinacije u svijetu gdje se hrvatske tvrtke mogu natjecati kao izvođači radova prvenstveno u graditeljstvu i sl.(Afrika, Azija i sl.) (Pokušajte se požuriti na vlast, jer uskoro će sve to biti zahvaćeno revolucionarnim potresima, pa i sama Hrvatska, budući da je posve nevjerojatno da spasonosne snage većinski pobijede na „slobodnim i poštenim izborima“.)

19. Kod brodogradnje istražiti mogućnost proizvodnje funkcionalno i oblikovno novih, dosad nepoznatih kategorija brodova koje bi prihvatilo svjetsko tržište (na pr. brodovi za medicinske terapijske tretmane, za posebna istraživanja, za prijevoz pitke vode, za prijevoz specijalne robe, brodovi radionice i sl.) (A zašto smo izgubili i ne možemo li povratiti i mogućnost proizvodnje konvencionalnih brodova?)

20. Aktivirati puni gospodarski pojas i pripremiti sredstva njegove pune zaštite. To nam garantira međunarodno pozitivno pravo, i pravno nitko nam nema pravo tome protusloviti. Taj gospodarski pojas je samo stvar čvrstoga stava Vlade. (Pravo, pravo, pravo… A da nemamo „pravo“? Negdje valjda valja pokazati i zube, snagu!)

21. Zaustaviti svaku daljnju prodaju hrvatskih gospodarskih i prirodnih resursa (obiteljskog srebra). (A što ćemo s onim već rasprodanim? Ostaviti otimačima? Ne spominjete da bi se popljačkano moglo povratiti, a još manje kako biste vi to izveli.) Stranac može postati suvlasnik samo u dijelu u kojem je dokapitalizirao neki postojeći gospodarski subjekt, a nikako kupnjom. A potpuni vlasnik nekog gospodarskog subjekta može postati samo kod tzv. green field investicija, tj. potpuno novom izgradnjom proizvodnog ili uslužnog objekta.

22. Uvesti princip da sastav Vlade RH, gradskih i općinskih vijeća u najmanje 50% članstva mora biti vanstranački i sastavljen isključivo od nezavisnih stručnjaka iz različitih oblasti iz domovine i dijaspore. (Kako će se birati, tko će određivati te izvanstranačke ljude? Nije li bolje odmah se riješiti balasta stranaka? Ili vi znate čemu dobrom one služe?)

23. Uvesti socijalne programe, posebno naglašene u vrijeme dok se ne iziđe iz krize, kako bi osiromašeni slojevi stanovništva krizu lakše preživjeli. Uvesti posebnu zaštitu trudnica i majki s nejakom djecom (Svakako!). Vrlo čvrsto regulirati radno zakonodavstvo koje će jamčiti radnu funkcionalnost, ali i čvrsta prava uposlenika i njihovu zaštitu. (Teško je provoditi socijalnu politiku šireg zamaha dok još nema potrebnih političkih, gospodarskih i financijskih predpostavki.)

24. Izraditi vrlo kvalitetne demografske programe, programe povratka naših iseljenika, programe kontroliranog useljenja iz drugih zemalja (Zašto ne, i potencijalnih asimilanata iz područja iste rase i srodnog etnikuma. Niti nacional-socijalizam nije imao ništa protiv „uvoza“ zdrave mladeži iz poljskih teritorija, rasno srodne germanskom substratu.), poticaje natalitetnoj politici i obnovi hrvatskih obitelji (Dobro: obnovi, a ne „zaštiti“, jer obitelj je uglavnom propala djelovanjem feminizma, feminizacije, bordelizacije, anomije i dekadencije!)…! (Kada stvorimo jaku nacionalnu Državu, kada svi segmenti narodnoga života počnu cvjetati, onda će demografska obnova započeti i spontano, u novom duševno-ćudorednom okružju. Programi sami po sebi ne će puno postići.) Vratimo hrvatskom narodu i svim građanima – nadu u Život! Uvesti obvezu da Predsjednik RH svake godine podnosi izvješće Saboru RH o stanju naroda i države u prethodnoj godini, s posebnim osvrtom i na hrvatsko iseljeništvo i položaj Hrvata u vandomovinskoj Hrvatskoj (BiH i dr.) i o rezultatima pronatalitetne politike.

25. Pri Vladi RH treba uspostaviti znanstvena vijeća za pojedine gospodarske, političke, kulturne oblasti, prvenstveno razraditi energetsku strategiju i sl. (Ma i sve druge!) U tim vijećima trebaju biti najjača, ne stranačka, već stručna imena iz pojedinih oblasti iz Domovine i iseljeništva, a sastajali bi se povremeno i obrađivali bi i raspravljali pojedine teme iz svoje nadležnosti. Davali bi sugestije i smjernice Vladi RH, Saboru i sl. (Tako je, a ne bi vladali. U zdravoj državi i – stališki – Sabor trebao bi biti savjetodavno tijelo.)

26. Vlada treba istražiti i oformiti i riznicu nadarenih ljudi, prvenstveno mladih ljudi iz Domovine i iseljeništva, kako bi im pomogla u njihovom daljnjem razvoju i kako bi ih korisno usmjerila na dobrobit Domovine. Pamet je skupa, ali je još mnogo skuplja ako se pametno ne koristi na opću dobrobit. (Svakako, ali to predpostavlja Državu, i novac. Samo, bez kulta „mladeži“ i „stručnjaka“! Treba nam i starež, a nadasve politički „stručnjaci“: elita, vođe!)

27. Što čvršća povezanost domovinske i iseljene Hrvatske, osigurat će kvalitetu kako samoj domovini, jednako tako i hrvatskoj dijaspori, gdje god da se nalazi. Zajedno smo i jači i moćniji. Treba čuvati svakoga hrvatskog čovjeka u svijetu, jednako, ako ne još i više, nego u domovini. Treba sačiniti vrlo široke programe povezanosti domovinske i iseljene Hrvatske na svim planovima. Tu doista postoje velike mogućnosti. Naše odnose trebamo stvoriti tako da naši iseljenici stvore osjećaj da su dijaspora s najboljom mogućom matičnom zemljom u svijetu. Da ih njihova matična država štiti i podržava baš u svemu. (OK. I da ih vraća u Domovinu koliko god je moguće.)

28. Sredstva javnog priopćavanja (TV postaje, radio postaje, dnevne i tjedne tiskovine, elektronska općila itd.) dovesti da budu u funkciji, ponajprije Istine, potom u funkciji dobrobiti naroda i države. (Ponekad otvoreno priopćena istina može štetiti nacionalno-državnom probitku.) Ne smije se dopustiti da sredstva priopćavanja guraju i ističu samo negativne trendove, te da plasiraju samo negativnosti o hrvatskoj državi, njenoj povijesti, njenoj sadašnjosti, ali tako smjerajući i na njenu negativnu budućnost. (Vjerojatno vam je jasno da ovakav koncept općila predpostavlja državnu kontrolu nad njima. Mene ne smeta, ali bi moglo smetati vas demokrate.) Sredstva priopćavanja trebaju biti slobodna (Što znači sloboda? I kako je, uz slobodu, medije moguće „dovoditi u fukciju“, „ne smjeti dopustiti“…?), istino i pravdoljubiva, a ne negativna. Do danas se već godinama na TV programe dovode osobe koje su negativno nabijene prema svemu što je hrvatsko. To djeluje destruktivno i te osobe predstavljaju mnogo manje od 1% svojih istomišljenika. (Loša formulacija; valjda se hoće reći da se s njima slaže mnogo manje – koliko manje?! – od 1% pučanstva. Bojim se da je antihrvata puno, puno više!) Sredstva priopćavanja trebaju biti ponajprije, ali ne samo, u funkciji velike većine naroda i njegovih duhovnih i materijalnih stremljenja. (Zato ih treba preuzeti zdrava država, o kojoj ovaj program ne kaže ništa.)

29. Zakonski propisati obvezu isticanja hrvatskog nacionalnog barjaka za vrijeme državnih praznika na zgradama svih državnih i poslovnih subjekata, na stambenim zgradama s više od tri stana (Na svim zgradama!) i sl. Uvesti zakonsku obvezu da se na dan početka svake školske godine u osnovnim i srednjim školama upućuje pozdrav Domovini svečanim podizanjem hrvatskog barjaka i pjevanjem hrvatske himne uz prigodni program. (Ove hvalevrijedne pojedinosti mogu biti tek dijelom posvemašnje obnove nacionalno-državne časti, ponosa i dostojanstva. Za početak bi Država morala odrediti jedan jedinstveni državni blagdan umjesto sadašnjih pet, ili koliko ih već ima, a da nitko ne zna što na te blage dane uopće slavimo. Kao Dan Državnosti najkvalificiraniji je Deseti Travnja; toga dana nakon 839 godina prvi put obnovljena je Država, i svatko znade kada pada i što znači.)

30. Sve ovo je moguće samo ako nismo ili dok nismo članica EU. A ako uđemo u EU (Imate li metodu kako da ne uđemo? Jer, ako to mislite onemogućiti kao vlast, imajte na umu da vam treba najmanje 51 % glasova zaluđenog i zavedenog biračkog mesa!) neka nam tada Bog pomogne, jer sami više teško ćemo i o čemu moći odlučivati. Ma koliko nas naši političari uvjeravali da će nam biti bolje u EU. To bolje može biti samo kratkoročno, na početku (Već na početku će nam biti puno gore; kao prvo, čeka nas dobrodošlica u vidu enormnog poskupljenja.) ali dugoročno gledano EU može samo značiti najvjerojatnije naš kraj i naš definitivni nestanak poput čaše bistre pitke izvorske vode izlivene u more. (OK) Živi bili pa vidjeli! (Bolje da ne vidimo!) Iskra sumnje svijetli kao majka svih razuma. (Koliko ima tih razuma?)

(Dobrodošao je svatko tko ovome Programu ponešto pametno doda…!)

Dodao sam (uz tek djelomične tipkarske, gramatičke i sl. ispravke u tekstu) ove usputne bilješke, na vaše znanje i ravnanje. Ima u vašim tezama nedvojbeno zdravih natruha, no sve je to očito još in statu nascendi, fragmentarno, nesređeno, ekonocentrično, bez ikakvog političko-nacionalnog programa, na koji se ovaj gospodarski tek može i mora nadovezati.

Zagrebačke srpske petokolonaške „Novosti“ objavile su o meni pamflet iz pera njihova suradnika Borisa Rašete. Moj odgovor nisu imale hrabrosti objaviti Zato je, doduše u povodu njihove provokacije s „Obadva! Obadva!“ srušena hrvatska zrakoplova, odletio urednik Rade Dragojević, a naslijedio ga je negdašnji dragovoljac HOS-a i „ustaša“, sada pak deklarirani Srbin, Ivica Đikić. I režimski „Vjesnik“ osvrnuo se na moju djelatnost, u sklopu jednoga prikaza današnje europske desnice. Poput „Novosti“, ni oni nisu imali hrabrosti donijeti moj uzvrat. Zato ovdje donosim oba ta svoja odgovora, uz odgovarajuće poveznice s dotičnim člancima iz „Novosti“ i „Vjesnika“ na koje uzvraćam. Na kraju je i poveznica na razgovor sa mnom koji je u „Slobodnoj Dalmaciji“ objavio Davor Krile. Taj je razgovor izazvao dosta reakcija, pa i u susjednoj nam neprijateljskoj Srbiji.

>> Novossti.com: Majn Šaht

>> Vjesnik o radikalnoj desnici u Hrvatskoj i Europi (1.)

>> Vjesnik o radikalnoj desnici u Hrvatskoj i Europi (2.)

>> Slobodna Dalmacija: Interview Mladena Schwartza

„Majn šaht“ ili Scheinmacht?!

Poštovano Uredništvo!

Udarno „rašetanje“ vašega sličnoimenog humorista (Rašeta), pod naslovom „Majn šaht“ („Novosti“ br. 550, od 2. „jula“ 2010), dobro je i duhovito sročen uradak, „nema šta“! (Velim to unatoč grubom auktorovu izrugivanju svojedobnoj nezgodi Ane Lučić: da se dogodila nekom obratnom (jednom od Goldsteina ili Pusićki, primjerice), naime, taj bi dogođaj smjesta bio obletio svijet i svi biste još uvijek cmizdrili i zapomagali, kao i u povodu „zečeva“ ili „levara“: urota! genocid! holokaust! fašizam!) Ali ipak, ima šta: rezultat je karikatura, površna i samovoljna, koja ne pogađa stvar, predmet; Rašeta je promašio temu. Već mu je preludij šepav, jer takav razgovor, kako ga on navodi, on i ja doslovce baš i nismo vodili. Dobro, nije važno, bilo je nešto slično. Ali Rašeta ne razumije naš popis unutarnjih neprijatelja. Ne sjeća se niti prošlih popisa, misleći da su oni doista bili za odstrijel. Niti ovaj nije pozorno čitao, inače bi uvidio kako su imena poredana abecednim redoslijedom, pa onda ne bi po rednom broju procjenjivao rang pojedinih imena.

No i to još ne bi bilo tako bitno, da mu niti ostale procjene nisu promašene. Teško mi je shvatiti da inače lucidni promatrač mnije kako smo mi na ultradesnom krilu nekakvi saveznici HDZ-a. Naravno, niti to jesmo, niti hoćemo biti, niti to tako, uostalom, doživljava i sam HDZ. Rašeta se čudi da je na popisu gospođa Jaca Kosor, uz druge brojne (koje li?!) pristaše „naše stvari“ (kako je pod navodnicima piše BR). Zar je naša stvar zbilja ona ista koja i Jadrancina?! Ma dajte! Sanctissima simplicitas! Mogao bih se tek umorno nasmiješiti, ali vi, radikalno lijevi, očito u svojemu neznanju (ne čini mi se da hotice i svjesno manipulirate) mislite da sve što je desnije od vas spada skupa, pa ako vas netko pokušava razuvjeriti, iskreno držite da obmanjuje. Ne, uvjeravam vas, varate se; ta zašto bih vas obmanjivao! Ja „ne prikrivam svoje nazore i nakane“ (kako to stoji i o komunistima, u Manifestu M & E). Pokušajte se napokon temeljitije uputiti u desničarska stajališta, ne ponavljajući olinjale mantre o sprezi desnice s krupnim kapitalom, pa će vam i bez mojih eksplikacija biti jasnije.

Bit će vam tada jasnije i što sam želio svojim napisom „Tito i ja“. Boris Rašeta htio bi, u mojemu opširnom autobiografsko-esejističkom portretu jugo-diktatora prepoznati ni manje ni više negoli neku vrstu homofilnog divljenja muževnoj snazi. Pročitajte, Borise, taj tekst još nekoliko puta, vidjet ćete, ako uzmognete biti nepristrani, kako je to štivo originalno i duboko, višeslojno i vrijedno promišljaja. A glede „Imperiala“, ponovno jedan od Vaših nesporazumaka koje imate zahvaliti vlastitoj nesolidnosti i površnosti. Taj časopis nije glasilo Nove Hrvatske Desnice, premda njegov glavni čovjek već zadugo s nama dijeli barem neka ključna stajališta. Ni meni se (na takvom mjestu) ne sviđaju osobito puževi i lavande, ali bi dečki zacijelo mogli više prostora posvetiti važnijim pitanjima i donositi više kvalitetnih priloga, kada bi raspolagali sponzorima i novčanim vrelima poput vaših. Ali, s usputne kritike jednoga lista smjesta skočiti na njegovu diskvalifikaciju kao režimskog glasila (u koje vladajući pred izbore smještaju svoje obmane), svakako je osebujni paranoidni salto mortale.

Dakle, prvo sam optužen za kolaboraciju s režimom i obranu njegova statusa quo. Drsko, koliko i smiješno. Druga je piščeva zabluda da ja, i mi autentični desničari, zapravo ništa i ne radimo. Rašeta misli, kad nema „skandala“ (a njemu i drugovima: štofa za tračeve i senzacije), nema niti rada. Ali i oni njemu zgodni skandali iz prošlosti služili su samo da privuku pozornost naroda na naš rad i da ga pokrenu na suradnju. U tome su nam odmogli upravo „slobodni mediji“, koji su naše promičbene akcije zloporabili da bi nas se pokušalo ridikulizirati i marginalizirati. – Rašeta doista drži kako se na Desnici, između našega brzoglasnog razgovora i epizode sa šahtom (koja je, međutim, bila prije!), kao niti između šahta i ovoga popisa neprijatelja, ništa nije dogodilo. No, ako me dulje nema u javnosti, to još ni izdaleka ne znači da ništa ne radim – kako netko reče. Ne želim ovdje spominjati svoj politički rad, navlastito na europskom planu, o kojemu ne trebam polagati račune, niti prije vremena otkrivati pojedinosti. Ali, napisao sam i objavio nekoliko važnih knjiga (niti one prijašnje Rašeta izgleda ne poznaje!), izdao, prije diverzije što se je dogodila u Chicagu, još nekoliko brojeva desničarskih novina Ultimatum! (svaki je obujma veće knjige), izdavao pamflet Contra!!!, objavio bezbroj filozofskih, političkih i književnih tekstova po papirnatim i međumrežnim općilima, pokrenuo vlastiti mrežopis („blog“) s više desetaka velikih priloga samo od početka ove godine…

Ali, ne samo što ne radimo, nego nemamo ni ideja o budućnosti, misli člankopisac. I opet, što drugo, nego da mu predložim lektiru svega onoga što nije čitao. A da i ne govorim o svojim kameradima. Izmakao mu je posve opus kolegâ i sličnomišljenika Tomislava Sunića i Hrvoja Lorkovića, a gdje li su tek suvremeni predstavnici europske desničarske filozofije, ne samo političke, a tek klasici… Čitajte nas, drugovi! Da ste barem pročitali moje Otvoreno pismo hrvatskom narodu! Mi vas čitamo, od Renesanse i Prosvjetiteljstva, od Marxa i Bakunjina i Rose Luxemburg, preko Lenjina i Staljina i Bronstein-Trockoga, Lukácsa Györgya i Blocha i Benjamina e tutti quanti… pa sve do danas. Mi smo čitali Šuvarovu „Hrvatsku ljevicu“, pratimo i „Novosti“ i „Novi plamen“, a vama je Ultimatum! nepoznat! Kako ćemo onda razgovarati?! (A razgovor s vama – na vaše znanje i ravnanje i čuđenje – imade, držim, ako je samo uistinu razgovor, ipak nešto više smisla negoli onaj sa Sanaderom, Kosoricom i ministrom Šukerom, koliko god da ste im bliži nego mi – vidi SSDS, Uzelac, Pupovac…! Jer mi nikada ne bismo ulazili u koallicije s Velikim Ivicom ili teta-Jacom!)

Napokon, stara priča: vrag nas vara kako ne postoji, neprijatelj tvrdi da ga zapravo izmišljamo! Gospodine Rašeta, ja i svi mi rado bismo izmislili pokoju neprijateljsku kategoriju, osobito kada bismo već bili na vlasti (slažem se da to dobro dođe!), ali ima vas, gospodo, ima vas, kako bi braća-Srbi kazali, „k’o kusih pasa“. Ne treba ništa drugo doli samo prolistati ovaj, 550 broj vaših „Novosti“, u kojemu briljira i polušaljivac Rašeta: Tu se otvoreno zaziva pokojna, danas protuustavna tvorevina juga. Tu se, primjerice, netko čudom čudi da hrvatski nogometni savez priznaje športske rezultate NDH (a ne jugoslavenske), dakle čudi se da juga danas i ovdje nije (premda zapravo jest!) na višoj cijeni negoli jedna povijesna hrvatska država. Tu se zazivaju navodne ili stvarne žrtve počinjene po Hrvatima, i to u jeku zdušnih priprema za otkrivanje – ni manje ni više nego – spomenika četničkim ubojicama u Srbu. Tu se evocira spomenuti Manifest čija je ideologija u današnjoj RH također protuustavna. Tu se promiče miješani protuustavni „srbo-hrvo“ jezik, popraćen čak i izmjeničnom uporabom pisama domicilnih Hrvata i susjednih nam Srba. A da ne govorim o usputnom veličanju pokojnih jugoslavena… Pa ipak, iako su vam draži i „socijalizam“ i nestala tvorevina, hinite „demokraciju“ i nekakvu lojalnost RH, što ja nikada nisam radio, a vi činite tek nakon što ste to, kao neumitni usud, prihvatili od tako vam odbojnog Franje Tuđmana.

Rašeti se čini da je nama pod svaku cijenu stalo do bećkovićevskoga „ćeranja“, dakle i pod cijenu usiljenoga izmišljanja „partnera“. Ali vi ste ti koji u nama, Hrvatima, desničarima, vidite smrtne neprijatelja, a svaku našu reakciju tumačite kao volju za sukobom bez ikakva motiva. U tom sklopu, Rašeti se događa jedna osobito podla asocijacija. Nas, koji smo, najčišćih nakana, u stalnoj nesigurnosti i životnoj pogibli, odlučili slijediti svoju misao, svoje ideale i vizije, eda bi na hrvatskom tlu konačno niknulo nešto dostojno hrvatskoga naroda (ali i njegovih dobronamjernih, etnički više ili manje srodnih povijesnih suputnika koji se uvjerljivo poistovjećuju s hrvatskim nacionalno-državnim probitkom), nas, kojima se ne može spočitati manjak ćudoređa, zdrave pameti, dubljih uvida, plemenitog idealizma – nas dakle, takve kakvi jesmo, pa i uvijek spremno izloživi suvisloj i poštenoj kritici, sjetio se spisatelj usporediti s jednim mračnim likom iz pripovjedačkoga opusa izvrsnog, svačijeg i ničijeg pisca Ive Andrića: sa Stjepanom Kovićem (BR krivo piše: „Kovačem“) iz Andrićeve groteskne pripovijesti „Bife (sic!) Titanik“ (koju je poslije „ufilmio“ notorni Kusturica, uostalom posrbica kao i Andrić). Ković je nitko i ništa, gubitnik-uzaludnik, izopćeni uzgrednik, frustriran koliko i njega žrtva, židovski bijedo Mento Papo. Obojica bi da nadvladaju svoju ispraznost, ali jadni Žido mora biti žrtva, a Hrvat Stjepan – ustaški ubojica. Treba mu mrtvi Žido kako bi preko njega dosegnuo vlastitu samosvojnost. Kod Andrića (premda u ozračju svojstvena mu fatalizma, koji svodi osobe na proizvod okolnosti, pa stoga ne dopušta moralizirati) ipak Židov ispada pozitivan (jer je žrtva), a Hrvat negativan (jer je bezrazložni ubojica). Naravno, u surječju ove priče i oni zdraviji, ne-frustrirani ustaše jednaki su zlotvori. Andrić je mogao pronaći i Stjepanu duševno srodnoga partizana ili četnika, ali-ali-ali… Ono što me ovdje zanima jest da Rašeta mene i naše desničare uspoređuje s deklasiranim probisvijetom, propalicom i lumpenproleterom koji živi besmisleno sve dok ne počini besmisleni zločin. To je samo još jedna potvrda da o nama ama baš ništa ne zna, a bojim se da ipak ništa i ne želi znati niti razumjeti. Jer tko o meni, nakon cijelih dugih desetljeća moje intelektualne i praktične djelatnosti, ne zna ništa drugo negoli, doduše stilski spretno, zaključiti: „Schwartz je sablast koja zaziva sablasti da bi sa sablastima ratovala, baš kao i Isusovi mrtvi koji pokapaju svoje mrtve…“, taj je naprosto u krivu. Ja to smijem tvrditi jer o sebi znadem nešto više, ali dio toga i Borisu Rašeti nije načelno nedostupan, ako se samo želi pošteno potruditi.

P. S. Budući da je očitovao stanovitu uvrijeđenost, te da je, pa i ovim svojim uradkom, to nedvojbeno zavrijedio, gospodina se Rašetu (odlukom Nove Hrvatske Desnice, koja djeluje, ipak djeluje!) utješno vraća na Popis unutarnjih neprijatelja.

Čudno o Desnici!

Na prvoj stranici „Vjesnika“ od 5. listopada 2010 koči se čudan naslov „Hrvatska među rijetkim u Europi bez ekstremista“. Žalosno bi to bilo da je doista tako. Za dobru stvar valja biti ekstremno, ne umjereno. Vlastitu obitelj, ženu, djecu, ne voli se polovično i mlako, pa tako niti Domovinu. Ali naslov skriva subliminalnu poruku, pravdanje, obećanje, samoreklamu na adresu takozvane „europske unije“: Hrvatska je dobar pas! Na koljenima smo, gledajte nas! Nema sira-vrhnja (za kojega se uščuvanje u istom broju s pravom zalažete), nema Desnice! I tako se hrvatski podanički robovi sanaderovski ulagujete superjugoslavenskoj tvorevini dok još nismo u nju niti ušli! Biti „europskiji“ od „Europe“! Primite nas, molimo, kako biste nas mogli konačno dotući!

Blago rečeno, vaš „dossier“ o Desnici u EU i RH vapi za ispravkom. Koliko je diletantski sastavljen, pokazuje već i slika uz Le Pena: umjesto njega, donijeli ste mu kći Marine! A Jörga Haidera pišete pseudonjemačkim pravopisom „Heider“, Jimmiea Åkessona pak „Akesson“. Geertu Wildersu pripisujete da mrzi muslimane, a on samo mrzi njihovu patrijarhalnu kulturu, njihovu protimbu feminizmu i homoseksualnim brakovima, inače ne bi imao ama baš ništa protiv masovne invazije tuđih rasa u Nizozemsku. Lijevo-liberalni antikonzervatizam krivo ste dakle iščitali kao desni konzervatizam. U prikazu europskih nacionalnih desnica nema Norveške i Njemačke, nema Srbije i Poljske, Engleske, Rumunjske i Španjolske… Niz autentično desničarskih talijanskih stranaka i ne spominjete. Nije to prvi put da „Vjesnik“ kao vladin list sastavlja jeftine optužnice euro-desnici, i onoj u RH. Ali, omalovažavanjem ju ne ćete zaustaviti!

Čitajući vaš prilog, čovjek se mora zapitati: U kakvoj ja to zemlji živim? Što je to nastalo od mojega naroda?! Vaši naslovi i vaše lamentacije doživljavaju se doslovce kao orvelovske inverzije: ropstvo je sloboda, laž je istina, smrt je život… Samorazumljiva samoobrana vlastita identiteta i suvereniteta (samobitnosti i samosvojnosti, esencije i egzistencije) za vas je osude i prijezira vrijedna „ksenofobija“. Tu savršeno legitimnu i prijeko potrebnu samoobranu proglašavate „netolerancijom“ i „lukavštinom“. Sir i vrhnje, to je identitet, to moramo sačuvati (svakako, svakako, slažem se!), ali naciju i državu, to nikako, to je šovinizam!

Vi raspirujete strah od Desnice, a ne ćutite strah od potonuća u „EU“, od invazije masa egzota, od iščeznuća hrvatskoga naroda! Ne bojite se pogibli, bojite se onih koji vas i nas od nje jedini hoće, a i mogu spasiti! Pa dajte uvezite – ionako nas je malo! – poneki milijun crnaca, milijunčić Arapa. Da budemo kao krasni nam euro-uzori, kao Nijemci, Francuzi, Englezi! Koje li nastranosti! Kojega li quid pro quo!! Je li vam definitivno ispran mozak, nesretnici? Je li vam lažna ideologija pozobala zdravu pamet? Imaju li sulude inozemne nacional-mazohističke himbe i tlapnje doista veću težinu od realne nacije i normalnog nacionalizma, od elementarnoga nacionalno-državnog interesa?! No važno je da se vi i ovoga puta morate izrugivati Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je ipak bila daleko suverenija negoli ova današnja karikatura. Vi pozivate na uzbunu pred samom pomišlju o restauraciji NDH. Tješite sebe i svoje gazde kako to nitko danas ne traži. Ali mi tražimo, Nova Desnica traži! Ne doslovce, nego u načelu, idealu, u duhu.

A tek ono pak što pišete o meni, u kakvom šaljivom, ignorantskom, bezobraznom tonu – to je dostojno „Feral tribunea“ iz njegovih najboljih dana! Ja sam za vas „osobenjak“ (srpska riječ za čudaka), napisao sam doduše nekoliko knjiga, kako velite, ali vam ne bi palo na pamet iz tih knjiga predočiti svojemu čitateljstvu pokoju bitnu temu i tezu. Zato vam je moje životno djelo – davno isključenje Ane Lučić zbog „lijevih skretanja“. Tvrdite da sam od TV-nastupa gostovao samo kod Malnara. Zašto prešućujete da sam bio i kod Bolkovića i njegove nasljednice, pa u nizu „Latinica“, da sam s Predragom Raosom vodio OTV-emisiju „Zemlja – zrak“? To nije televizija? O mojemu mrežopisu („blogu“: http://www.schwartze-garde.com) izvješćujete samo ono što stoji na margini, preuzeto iz „vikipedije“, umjesto da navedete nešto od šezdesetak važnih tekstova koji su postavljeni tijekom ove godine. Pišete da ja u „javnosti“ izazivam „podsmijeh“. Tko je, što je ta vaša virtualna „javnost“, ako pod tom riječju ne mislite na klike internetskih imbecila, koji troše svoje vrijeme u iživljavanju protiv svega vrijednog? Imam, gospodo, jako puno pristaša, štovatelja, koji i mene i moje ideje, kao i naš pokret, uzimlju smrtno ozbiljno. Pogledajte, primjerice, najnoviju knjigu Marijana Horvata – Milekovića „Cromazohi; Tko nam je čipirao mozak“! Ne samo što pruža stubokom drugačiji pogled na mene, nego implicite odgovara i na vaše iluzije i predrasude. To nije „javnost“? Ili vas ta javnost ne zanima.

Je li sve to što opisah, je li to taj vaš slavni „objektivni“, „informativni“, „istraživački“ žurnalizam? Ako nije, sami mu smislite drugo ime, da ne budem odveć grub. Tek, pitam se, misli li ovako „Vjesnik“ preživjeti?

Donosim ovdje francuski prikaz nove knjige prof. dr. Tomislava Sunića, jednoga od vodećih hrvatskih predstavnika intelektualne Nouvelle Droite. Knjigu La Croatie; un pays par défaut? (Hrvatska – slučajna zemlja? Ili, po smislu: Hrvatska – jedna zemlja otom-potom?) može se naći na priloženim poveznicama, a prikaz potječe iz pera Georgesa Feltin-Tracola, francuskog novodesničara i geopolitičara, pripadnika skupine GRECE Alaina de Benoista.

1. Radio Courtoisie, Paris, samedi 25 Septembre 2010, 12h.

http://radio-courtoisie.over-blog.com/

2. Recension (ci-dessous) par  Georges FELTIN-TRACOL

http://www.europemaxima.com/?p=1694

3. livre; La Croatie ; un pays par défaut ?, 2010

http://www.avatareditions.com/heartland

http://www.avatareditions.com/240/sunic-tomislav-tom

Ancien enseignant en sciences politiques aux États-Unis, ex-diplomate croate, maîtrisant parfaitement l’anglais, l’allemand et le français, auteur d’articles remarquables dans Éléments ou Catholica, Tomislav Sunic vient de publier aux Éditions Avatar son premier ouvrage rédigé dans la langue de son cher Céline, La Croatie : un pays par défaut ?. Il faut se réjouir de cette sortie qui, prenant prétexte du cas croate, ausculte avec attention le monde contemporain occidental. Précisons tout de suite que ce livre bénéficie d’une brillante préface de Jure Vujic, responsable par ailleurs d’un exceptionnel article « Vers une nouvelle “ epistémè ” des guerres contemporaines » dans le n° 34 de la revue Krisis sur la guerre.

La Croatie : un pays par défaut ? est un ouvrage essentiel qui ne se limite pas aux seuls événements historiques liés à l’indépendance croate des années 1990. Avec le regard aigu du sociologue, du linguiste, du philosophe et du géopoliticien, Tomislav Sunic examine l’Occident-monde postmoderniste en se référant à son vécu d’ancien dissident qui a grandi dans la Babel rouge de Joseph Tito. L’auteur a ainsi acquis une expérience inestimable que ne peuvent avoir les chercheurs occidentaux sur le communisme.

“La Croatie: un pays par défaut ?”>>

De ce fait et à travers maints détails, il constate que l’Occident ressemble étonnamment au monde communiste en général et à la Yougoslavie en particulier. Il lui paraît d’ailleurs dès lors évident que « l’échec de la Yougoslavie multiculturelle fut également celui de l’architecture internationale édifiée à Versailles en 1919, à Potsdam en 1945 et à Maastricht en 1992 (p. 188) ». C’est la raison fondamentale pour laquelle les grandes puissances occidentales firent le maximum pour que n’éclate pas l’ensemble yougoslave. À la fin de la décennie 1980, les États occidentaux témoignaient d’une sympathie indéniable envers l’U.R.S.S., la Yougoslavie et la Tchécoslovaquie avec le secret espoir d’empêcher des désintégrations qui risqueraient de perturber durablement les flux marchands mondiaux.

En ces temps d’amnésie historique, Tomislav Sunic revient sur la tragédie méconnue des Volksdeutsche, des Allemands des Balkans, massacrés en 1944 – 1945 par les partisans titistes au point que « le favori de longue date des Occidentaux, l’ex-dirigeant communiste yougoslave et défunt maréchal Josip Broz, avait un passé bien plus chargé d’épurations ethniques et de meurtres de masse (p. 187) ». Il aurait pu aussi rappeler ce qu’on sait peu et que savait certainement Charles de Gaulle qui n’a jamais apprécié l’imposteur. « Natif d’Odessa où son patronyme était Wais, signale Jean-Gilles Malliarakis, il usurpe l’identité de Josip Broz, révolutionnaire communiste croate et son pseudonyme de résistant correspondait au sigle T.I.T.O. de Tajna Internationalna Terroricka Organizatia en serbe (1). » En note, il précisait qu’« après guerre, la mère de Josip Broz ne reconnaîtra pas Tito (2) ». Ces omissions de première importance démontrent que, loin de l’idéal autogestionnaire de la Deuxième Gauche hexagonale, la « Titoslavie » n’était pas le paradis terrestre en édification, mais un banal système communiste soumis à la terreur diffuse et implacable de la police politique secrète.

Si on peut déplorer que Tomislav Sunic donne une interprétation banale et convenue de l’œuvre européenne du cardinal Richelieu (3), il insiste, en revanche, sur l’importance géopolitique des Balkans tant en stratégie que dans la mise en place des futurs réseaux de transports d’énergie (oléoducs et gazoducs). Depuis la fin de la Yougoslavie s’est manifesté le « cheval de Troie des États-Unis » avec le soutien total de Washington envers des entités fantoches comme la Bosnie-Herzégovine et le Kossovo, ou mafieuses tel le Monténégro.

La Yougoslavie, anticipation de l’Occident !

Pour Tomislav Sunic, cet appui occidental n’est pas seulement utilitariste ou à visée géopolitique, il est aussi et surtout idéologique parce que, pour le Système occidental, la fédération de Tito « à bien des égards, représentait une version miniature de leur propre melting pot (p. 81) ». La comparaison n’est pas anodine, ni fortuite.

L’auteur discerne dans les sociétés multiraciales post-industrielles d’Occident des facteurs d’explosion similaires aux premiers ferments destructeurs de la Yougoslavie. En effet, « la société multiculturelle moderne, comme l’ex-Yougoslavie l’a bien montré, est profondément fragile et risque d’éclater à tout instant. Ce qui fut le cas en ex-Yougoslavie peut se produire au niveau interethnique et interracial à tout instant, en Europe comme aux États-Unis (pp. 60 – 61) ». De plus, pensé et voulu comme une amitié forcée et fictive entre les peuples, « le multiculturalisme, quoique étant un idéal-cadre de l’Union européenne, peut facilement aboutir à des conflits intra-européens mais également à des conflits entre Européens de souche et allogènes du Tiers-Monde (p. 210) ». Enfin, « l’ex-Yougoslavie fut un pays du simulacre par excellence : ses peuples n’ont-ils pas simulé pendant cinquante ans l’unité et la fraternité ? (p. 206) ». Le projet européen n’est-il pas une nouvelle illusion ?

L’auteur développe éclaircit ce rapprochement osé : l’Occident serait donc une Yougoslavie planétaire en voie de délitement. Il s’inquiète par exemple de l’incroyable place prise dans les soi-disant « démocraties libérales de marché » des lois liberticides en histoire (conduisant à l’embastillement scandaleux de Vincent Reynouard), du « politiquement correct », de la novlangue cotonneuse et de l’éconolâtrie. Pour lui, ces cas d’entrave patents prouvent que « l’Union se trouve déjà devant un scénario semblable à celui de l’ex-Yougoslavie, où elle est obligée de modifier ses dispositifs juridiques pour donner un semblant de vraisemblance à sa réalité surréaliste (p. 126) ».

La multiplication des actions contre les opinions hérétiques en France, en Allemagne, en Grande-Bretagne, témoignent de la volonté des oligarchies transnationales et de leurs relais politiques à exiger par la coercition plus ou moins douce une mixité mortifère et ultra-marchande. « Le rouleau compresseur du globalisme triomphant entend détruire les identités substantialistes (nationales, locales, généalogiques) et les identités “ par héritage ” qui font du citoyen le membre d’une communauté définie par l’histoire, par la continuité de l’effort de générations sur le même sol – pour leur substituer le nouveau mythe de la citoyenneté postmoderne, une sorte de bric-à-brac constructiviste, à savoir la citoyenneté “ par scrupules ” qui ne reconnaît le citoyen qu’en tant que simple redevable à la communauté dont il est membre et à laquelle il oppose l’humanité sans frontière des droits de l’homme immanents et sa propre individualité (p. 70) ». Une puissante pression psychologique s’impose à tous, sans la contrainte nécessaire, et « à l’instar de la Yougoslavie défunte, les sociétés multiculturelles ne réussissent jamais à accommoder les identités de tous les groupes ethniques (p. 68) ».

Naissance archétypale de l’homme occidental soviétique

En fin observateur, Tomislav Sunic avance aussi que les formules venues d’outre-Atlantique ne conviennent finalement pas aux attentes matérielles (ou matérialistes) des peuples de l’ancien bloc communiste pétris par des années de bolchevisme triomphant. Ces peuples – désemparés de ne pas bénéficier d’un autre culte du Cargo – « vont vite se rendre compte que l’identité de l’homo americanus ne diffère pas beaucoup  de celle de son homologue, l’homo jugoslavensis (p. 114) ». Il relève plus loin que « le mimétisme de l’homo sovieticus a trouvé son double dans le mimétisme de l’homo occidentalis (p. 239) » et considère qu’une « identité paléo-communiste subsiste toujours dans les structures mentales de la population post-yougoslave, partout dans les Balkans (p. 34) ». Le communisme comme le libéralisme a a tué les peuples ! Il en découle chez les Européens de l’Est une immense déception à l’égard des « nouvelles élites […] issues, pour la plupart, de l’ancienne nomenklatura communiste, habilement reconvertie au modèle libéral, directement issue du système de structuration soviétique (p. 53) ». Auraient-ils compris que l’ultra-libéralisme mondialiste serait le stade suprême du communisme ?

Comme Guy Debord qui, prenant acte de la fin des blocs, annonçait dans ses Commentaires sur la société du spectacle l’émergence d’un spectaculaire intégré dépassant les spectaculaires diffus et concentré, Tomislav Sunic entrevoit un processus de fusion en cours entre les types occidental et communiste afin de créer un homme occidental soviétique. Celui-ci aurait « une existence combinant le charme et le glamour de l’homo americanus, comme dans les films américains, tout en jouissant de la sécurité sociale et psychologique offerte par l’homo jugoslavensis ! (p. 115) ». Ainsi apparaît la figure rêvée de la social-démocratie, du gauchisme et du libéralisme social… Stade final du bourgeois, l’homme occidental soviétique est le Travailleur postmoderniste de l’ère mondialiste. Il s’épanouit dans la fluidité globalitaire marchande. « La globalisation de l’économie n’est nullement une simple extension des échanges commerciaux et financiers, comme le capitalisme l’a connue depuis deux siècles. À la différence de l’internationalisation qui tend à accroître l’ouverture des économies nationales (chacune conservant en principe son autonomie), la globalisation ou mondialisation tend à accroître l’intégration des économies. Elle affecte les marchés, les opérations financières et les processus de production, réduit le rôle de l’État et la référence à l’économie nationale (p. 42). » Les ravages torrentiels de la mondialisation atteignent tous les pays, y compris les États les plus récents. Ainsi, « le folklorisme de masse qui fut l’unique manifestation de l’identité croate à l’époque yougoslave et communiste, fut après l’éclatement de la Yougoslavie, vite suivie par la coca-colisation des esprits au point que la symbolique nationaliste croate est devenue une marchandise – au grand plaisir des classes régnantes en Occident (p. 58) ». Après une période d’exaltation nationale, voire nationaliste, correspondant à la présidence de Franjo Tudjman, les responsables croates actuels ont tout fait pour l’évacuer, l’oublier et accentuer au contraire une occidentalisation/mondialisation qui flatte leur internationalisme d’antan… Pis, « les élites post-néo-communistes croates […] n’ont jamais aspiré à l’indépendance de la Croatie et n’ont jamais eu, il faut le dire clairement, une quelconque vision d’une identité croate matricielle et fondatrice (p. 238) ». On retrouve ce manque de volonté nationale en Ukraine. Les nouvelles oligarchies, croate ou ukrainienne, salue le produit du Mur de Berlin et de Wall Street : l’homme occidental soviétique.

Victimes, histoire et mémoire

Tomislav Sunic retrace l’historique de la fin du modèle yougoslave. Avant d’être le père de la Croatie indépendante, Franjo Tudjman fut un compagnon de route de Tito et un responsable communiste. Puis, écarté des cénacles dirigeants, il se passionna pour l’histoire, en particulier pour la Seconde Guerre mondiale, au risque de se faire accuser par certains cénacles mi-officieux et demi-mondains de « révisionniste »… Dans sa belle préface, Jure Vujic considère que l’identité nationale croate « qui à bien des égards, se trouve bousculée par les défis du globalisme, les processus intégrationnistes régionaux et supranationaux, à bien du mal à se stabiliser dans un espace-temps exsangue et à mûrir autour d’un projet politique commun, libéré des réminiscences et du trop-plein d’histoire fratricide hérités de la Deuxième Guerre mondiale (p. 12) ». Bien avant le déchaînement titanesque des violences nationales et étatiques, les antagonismes ne se cachaient pas et s’exposaient plutôt par l’intermédiaire d’une « guerre des mots » et de revendications mémorielles perceptibles lors des compétitions de football. En estimant avec raison que « dans le monde vidéosphérique d’aujourd’hui, l’image de guerre incite fatalement au narcissisme et à l’individualisme extrême (p. 207) », Tomislav Sunic ponte le rôle belligène des médias qui se sont substitués à l’intelligentsia. « De même qu’il n’y a pas de guerre sans morts, il ne peut plus aujourd’hui y avoir de guerre sans mots d’ordre, donc sans communication (p. 197) », d’où la montée en puissance dans les coulisses du pouvoir des spin doctors, ces agents d’influence très grands communicants. Pour parvenir à leurs fins, ils pratiquent « tout d’abord, les actions “ pédagogiques ” à long terme, ensuite le conditionnement des esprits et le modelage des mentalités (p. 198) ». Ils portent ainsi jusqu’à l’incandescence les opinions publiques facilement manipulables.

Les médias accaparent la thématique victimaire. Dorénavant, toute mémoire, identité ou communauté soucieuse d’acquérir une légitimité se pose avant tout en victime. Or « toute identité victimaire est par définition portée à la négation ou au moins à la trivialisation de la victimologie de l’Autre (p. 213) ». Pourtant, rappelle Tomislav Sunic, « l’esprit victimaire découle directement de l’idéologie des droits de l’homme. Les droits de l’homme et leur pendant, le multiculturalisme, sont les principaux facteurs qui expliquent la résurgence de l’esprit victimaire (p. 219) ». Loin d’être les ultimes exemples d’antagonismes nationalitaires meurtriers propres aux XIXe et XXe siècles, les conflits yougoslaves ont préfiguré les guerres postmodernistes. La Post-Modernité qui met au cœur de sa logique l’identité. Au risque de se mettre à dos tous les néo-kantiens, l’auteur croît que « toute identité, qu’elle soit étatique, idéologique, nationale ou religieuse, est à la fois la victime et le vecteur d’un engrenage qui aboutit souvent à la violence et à la guerre (p. 37) ». L’identité est donc l’inévitable corollaire du politique.

Il faut néanmoins prendre ici le terme « identité » dans son acception d’identique, de similitude, parce que « souvent, ce sont les ressemblances et non les différences qui provoquent les conflits, surtout lorsque ces conflits prennent la forme d’une rivalité mimétique (p. 70) ». Autrement dit et dans le contexte croate, « peut-on être Croate aujourd’hui sans être antiserbe ? (p. 37) ». La réponse serait affirmative si n’entraient pas en ligne de compte d’autres paramètres. « De l’affirmation d’une identité patriotique fondée sur l’ethnos et le mythos, écrit Jure Vujic, la Croatie d’aujourd’hui est à la recherche d’un “ piémontisme axiologique ” qui n’est autre qu’une identité de valeurs communes (p. 16) ». Et puis, « dans notre postmodernité, poursuit Tomislav Sunic, c’est l’Union européenne et l’Amérique qui décident, dans une large mesure, de l’identité d’État croate et même de l’identité supra-étatique de la Croatie dans un monde futur (p. 74) ». Par ailleurs, « avec et dans l’Union européenne, les valeurs marchandes imposent une hiérarchie des valeurs qui va directement à l’encontre de la survie des petits peuples (p. 57) ». Le postmodernisme multiculturaliste et ultra-individualiste s’apparente à une broyeuse de cultures enracinées. Il détient pourtant en lui ses propres objections.

Les paradoxes explosifs de la postmodernité multiculturelle

Oui, la postmodernité (ou plus exactement selon nous, l’ultra-modernité) creuse sa propre tombe en suscitant des contradictions insurmontables. Pour Tomislav Sunic, « le multiculturalisme est […] une constellation de politiques et de pratiques qui cherche à concilier l’identité et la différence, à déconstruire et à relativiser la métaculture des sociétés post-industrielles (p. 47) ». Puisque « le problème de l’identité en tant qu’altérité est devenu essentiel dans l’Occident postmoderne (p. 211) », la seule réponse « politiquement correcte » apte est l’acceptation du fait multiculturel (l’empilement individualiste et chaotique de communautés de nature ou de choix) et le rejet du corps social homogène. « Le pluralisme classificatoire qu’induisent les droits positifs en faveur de populations stigmatisées ou discriminées en fonction de l’âge et du sexe est interprété, notamment en Europe, comme une déstructuration de l’homogénéité sociale et culturelle de la nation et du concept de citoyenneté (pp. 41 – 42). » Il appert que « le choix d’un style de vie individuel, la tribalisation et l’atomisation de la société moderne ainsi que la multiculturalisation de la société européenne, rendent l’analyse de l’identité nationale croate encore plus compliquée. Même les Croates modernes, qui sont bien en retard en matière d’identité d’État, doivent faire face à une multitude de nouvelles identités. Leur identité nationale varie au gré des circonstances internationales, ces changements se juxtaposent quotidiennement et ils remettent en cause leur ancien concept d’identité nationale. On pourrait facilement qualifier ces nouvelles identités juxtaposées d’identités apprises ou acquises, par rapport aux anciennes identités qui relevaient de la naissance et de l’héritage culturel (pp. 49 – 50) ». Dans ces conditions, doit-on vraiment s’étonner qu’« à défaut d’une diplomatie cohérente, les eurocrates préfèrent tabler sur une identité croate consumériste et culinaire, et miser sur une classe politique locale aussi corrompue que criminogène (p. 232) » ? L’identité subit une pseudomorphose : « peu à peu, l’ancienne identité nationale, voire nationaliste, qui sous-entendait l’appartenance à un terroir historique bien délimité, est supplantée par le phénomène du communautarisme sans terroir – surtout dans les pays occidentaux qui ont subi une profonde mutation raciale (p. 38) ».

Malgré l’affirmation répétitive et incantatoire des valeurs fondatrices de l’actuelle entreprise européenne, à savoir un antifascisme obsessionnel et fantasmatique pitoyable, la multiplication des contentieux mémoriels résultant du fait multiculturaliste renforce une « rivalité des récits victimaires [qui] rend les sociétés multiculturelles extrêmement fragiles. Par essence, tout esprit victimaire est conflictuel et discriminatoire. Le langage victimaire est autrement plus belligène que l’ancienne langue de bois communiste et il mène fatalement à la guerre civile globale (p. 220) ». Extraordinaire paradoxe ou hétérotélie selon les points de vue ! Surtout que « dans une société pluri-ethnique et multiculturelle, l’identité des différents groupes ethniques est incompatible avec l’individualisme du système libéral postmoderne (pp. 37 – 38) ». Tomislav Sunic ajoute que « la schizophrénie du monde postmoderne consiste, d’une part, dans la vénération absolue de l’atomisation individualiste qui met en exergue l’identité individuelle et consumériste, et d’autre part, dans le fait qu’on est tous devenu témoin du repli communautaire et de la solidarité raciale (p. 39) ».

Certes, si Jure Vujic craint que « la Croatie comme toutes les “  démocraties tardives ”, ainsi qu’aime à le dire la communauté internationale, se doit de transposer de manière paradigmatique le sacro-saint modèle libéral, politique et économique, sans prendre en considération les prédispositions psychologiques, historiques et sociales spécifiques du pays (p. 13) », « pour l’instant, lui répond Sunic, les Croates, comme tous les peuples est-européens, ignorent complètement le danger de la fragmentation communautaire. La société croate, au début du IIIe millénaire, du point de vue racial est parfaitement homogène, n’ayant comme obsession identitaire que le “ mauvais ” Serbe. Pourtant, il ne faut pas nourrir l’illusion que la Croatie va rester éternellement un pays homogène. Le repli communautaire dont témoignent chaque jour la France et l’Amérique, avec le surgissement de myriades de groupes ethniques et raciaux et d’une foule de “ styles de vie ” divers, deviendra vite la réalité, une fois la Croatie devenue membre à part entière du monde globalisé (p. 38) ». La Croatie parviendra-t-elle enfin au Paradis occidental ? Rien n’est certain. En observant les pesanteurs de l’idéologie victimaire sur l’opinion et constatant que « souvent, la perception d’un groupe ira jusqu’à se considérer comme la victime principale d’un autre groupe ethnique (p. 68) », Tomislav Sunic y devine l’amorce de futurs conflits.

Des guerres communautaires à venir

« On a beau critiquer le communautarisme et l’identité nationale et en faire des concepts rétrogrades, relève l’auteur, force est de constater que le globalisme apatride n’a fait qu’exacerber la quête d’identité de tous les peuples du monde (p. 61). » Bonne nouvelle ! La vision morbide et totalitaire d’une humanité homogène ne se réalisera jamais. Ses adeptes chercheront quand même à la faire en se servant de cette idéologie moderne par excellence qu’est le nationalisme. « À l’instar des nationalistes classiques, le trait caractéristique des nationalistes croates est la recherche de la légitimité négative, à savoir la justification de soi-même par le rejet de l’autre. Impossible d’être un bon Croate sans être au préalable un bon antiserbe ! Ceux qui en profitent le plus sont les puissances non-européennes : jadis les Turcs, aujourd’hui l’Amérique ploutocratique et ses vassaux européens. Ce genre de nationalisme jacobin, qu’on appelle faussement et par euphémisme, en France, le souverainisme, ne peut mener nulle part, sauf vers davantage de haine et de guerres civiles européennes (p. 53). »

Un regain ou une résurgence du nationalisme étatique moderne n’empêchera pas la « contagion postmoderniste » de la Croatie, ni d’aucun autre État post-communiste. Bien au contraire ! « Les mêmes stigmates de la décomposition identitaire occidentale sont visibles en Croatie, qui subit les assauts conjugués d’une dénationalisation politique et institutionnelle ainsi qu’un raz-de-marée de réseaux “ identitaires ” relevant de la postmodernité. Université, presse, politique, syndicat, on pourrait poursuivre la liste : administration, clubs, formation, travail social, patronat, Églises, etc., le processus néo-tribal a contaminé l’ensemble des institutions sociales. Et c’est en fonction des goûts sexuels, des solidarités d’écoles, des relations amicales, des préférences philosophiques ou religieuses que vont se mettre en place les nouveaux réseaux d’influence, les copinages et autres formes d’entraide qui constituent le tissu social. “ Réseau des réseaux ”, où l’affect, le sentiment, l’émotion sous leurs diverses modulations jouent le rôle essentiel. Hétérogénéisation, polythéisme des valeurs, structure “ hologrammatique ”, logique “ contradictionnelle ”, organisation fractale (p. 50). »

On le voit : Tomislav Sunic « dévoile “ au scalpel ” les dispositifs subversifs, psychologiques et sociopolitiques, qui sont actuellement à l’œuvre dans une matrice identitaire croate qui reste très vulnérable face aux processus pathogènes de l’occidentalisation, assène Jure Vujic (p. 21) ». Les Croates ont obtenu un État-nation et une identité politique au moment où ceux-ci se délitent, dévalorisés et concurrencés par un foisonnement d’ensembles potentiellement porteurs d’identités tant continentales que vernaculaires ou locales (4). Le décalage n’en demeure pas moins patent entre l’Ouest et le reste de l’Europe ! « La petite Estonie, la Croatie et la Slovaquie vont bientôt réaliser que dans l’Europe transparente d’aujourd’hui, on ne peut plus se référer aux nationalismes du XXe siècle. Après avoir refusé le jacobinisme des Grands, ils se voient paradoxalement obligés de pratiquer leur propre forme de petit jacobinisme qui se heurte fatalement aux particularismes de leurs nouveaux pays. Sans nul doute, affirme alors Sunic, la phase de l’État-nation est en train de se terminer dans toute l’Europe et elle sera suivie par un régime supranational. Peu importe que ce régime s’appelle l’Union européenne ou le IVe Reich (p. 57). » Et si c’était plutôt l’Alliance occidentale-atlantique ou le califat universel ?

Dans sa riche préface, Jure Vujic s’élève avec vigueur contre le supposé « retour en Europe » des anciens satellites soviétiques. En appelant à une « réappropriation de l’identité grand-européenne » de la croacité, il appelle à une réflexion majeure sur l’Europe de demain, celle qui surmontera les tempêtes de l’histoire.

Seule une prise de conscience générale de leur européanité intrinsèque permettra aux peuples autochtones du Vieux Continent de contrer le travail corrosif de l’Occident moderne, du multiculturalisme et du postmodernisme. La transition des sociétés pré-migratoires et migratoires (Croatie et Ukraine par exemple) vers des sociétés post-migratoires (Europe occidentale) risque de provoquer une riposte identitaire virulente de la part de peuples européens (ou de certaines couches sociales) les moins séniles. « Une guerre larvée et intercommunautaire entre des bandes turcophones et arabophones vivant en Allemagne ou en France, et des groupes de jeunes Allemands ou Français de souche ne relèvent plus d’un scénario de science-fiction (p. 125) », avertit Tomislav Sunic. Il tient pour vraisemblable que « le nationalisme inter-européen d’antan, accompagné par la diabolisation de son proche voisin, comme ce fut le cas entre les Croates et les Serbes, peut dans un proche avenir devenir périmé et être supplanté par une guerre menée en commun par les Serbes et les Croates contre les “ intrus ” non-européens (pp. 38 – 39) ». La réalisation effective d’une identité politique et géopolitique européenne s’en trouverait grandement renforcée et annulerait le présent dilemme des populations croates par défaut et occidentalisées par excès. C’est dire, comme le remarque Jure Vujic, que « le livre de Tomislav Sunic […] constitue […] un éclairage politologique et philosophique considérable sur l’actuelle transition de l’identité croate dans la postmodernité (pp. 17 – 18) ». Une lecture indispensable en ces temps incertains et désordonnés.

Georges Feltin-Tracol

Notes

1 : Jean-Gilles Malliarakis, Yalta et la naissance des blocs, Albatros, 1982, p. 152.

2 : Idem. Ajoutons en outre qu’on n’a pas de sources exactes quant à la naissance de Tito. Ce dernier parlait d’ailleurs un mauvais serbo-croate avec un accent russe,  loin de sa prétendue région natale au nord de la Croatie. Sa syntaxe était également mauvaise.

3 : Tomislav Sunic reprend une erreur courante quand il qualifie « le Conseil de l’Europe […de…] corps législatif (p. 137) ». Il confond le Parlement européen et le Conseil de l’Europe qui tous deux siègent à Strasbourg. Le Conseil de l’Europe ne relève pas de l’Union européenne puisque ses membres sont tous les États du continent – sauf le Bélarus qui est un invité spécial -, la Turquie et l’Azerbaïdjan. Sont membres observateurs les États-Unis, le Canada, Israël, le Mexique et le Japon…

De ce Conseil procède la Convention européenne des droits de l’homme et sa sinistre Cour qui entérine les lois liberticides et encourage la fin des traditions européennes.

Il ne faut pas mélanger ce conseil avec le Conseil européen qui  réunit les chefs d’État et de gouvernement, ni avec le Conseil de l’Union européenne rassemblant les ministres des États-membres pour des problèmes de leurs compétences.

4 : Une fois la Croatie membre de l’U.E., il se posera la question de l’adhésion à l’Union européenne des autres États ex-yougoslaves. À la demande expresse de Franjo Tudjman, la Constitution croate, par l’article 141, interdit explicitement toute reconstitution d’une union balkanique. Or l’arrivée de la Serbie, de la Bosnie-Herzégovine, du Monténégro, etc., dans l’U.E. ne sera-t-elle pas perçue comme la reformation d’un ensemble slave du sud dans le giron eurocratique et atlantiste ? Zagreb ne risquera-t-il pas de poser son veto à l’entrée de Belgrade, de Sarajevo ou de Skopje ?

Uz novu knjigu pravaškoga vođe: Višestranačko jednoumlje

Sa zadovoljstvom prihvatio sam zamolbu cijenjenoga sličnomišljenika i suborca Josipa Miljka, koji je bio izrazio želju da napišem proslov njegovoj novoj knjizi. Odprije poznam auktora, pratim njegov politički rad kao predsjednika Hrvatske čiste stranke prava, gdje je naslijedio njezina utemeljitelja, točnije, obnovitelja, također mi bliskoga (ne baš u svakoj pojedinosti, dakako!) Ivana Gabelice, a sa simpatijama i odobravanjem čitao sam i Miljkov književni prvijenac, „Imamo mišljenje“ (2004). Naslov podsjeća, samo na prvi pogled, na onu bahatu frazu kojoj je u naše doba priučeno svako razmaženo američko derište: „my opinion, moje mišljenje, imam pravo na svoje mišljenje“. Ali kada Miljak spominje mišljenje, on ima u vidu autentično mišljenje, ono koje vodi istini i koje je istinito, a ne puko mnijenje, za koje danas svaka ništarija mnije da mu je dopušteno, i ne samo što ga ima, nego drži da to što ima zbilja predstavlja mišljenje, mnije dakle da misli. A tomu baš nije tako. Najmanji broj ljudi uistinu misli, i tek ti ljudi imaju nekakvo „pravo“ na mišljenje. Čemu pravo na mišljenje ako mišljenja i nema?! Ova digresija tek kako bih predočio našoj publici da čita i prvu knjigu Josipa Miljka, u kojoj imade pravih bisera, kratkih, dobro sročenih osvrta i glosa posvećenih našoj kukavnoj i ubogoj stvarnosti kakva već jest. Dakle je i u svojoj prvoj knjizi Miljak posvjedočio kako je ne samo energični pravaški politički vođa, nego ujedno i lucidni, nadahnuti pisac, dobar stilist i pametni komentator našega prostora i vremena.

<< Slika: Josip Miljak i Mladen Schwartz na tribini povodom 120. obljetnice Poglavnikova rođenja

Josip Miljak (rođen 1960), hrvatski ratnik, pravaški političar, politički spisatelj (a u privatnom životu i uspješni poduzetnik), naš je vitez od Aržana, koje je, na tromeđi hrvatskih pokrajina Hercegovine, Bosne i Dalmacije, dalo i drugih zdravih Hrvata. Kroz čitav svoj rad, riječ i djelo, Miljak očituje to zdravlje, državotvornost i nacionalizam, politički realizam udružen s dobro shvaćenim idealizmom, ispravne procjene, slobodne od uvriježene hrvatske poštenjačke naivnosti, procjene neopterećene danas tako uobičajenim ograničenim, konvencionalnim, konformističnim načinom promatranja. Njegovo je štivo među onime najboljim što u naše dane proizvodi hrvatski dosljedan analitični razum. I ako sve ovo čitatelju djeluje odveć pohvalno (nedajbože, kao ulagivanje auktoru bez pokrića), to je samo zato jer takvih poput našega spisatelja danas u narodu Hrvata nema mnogo (niti ih prije nije bilo previše, premda ipak više), pa zato moramo nešto glasnije pozdraviti njihovu hvalevrijednu pojavu. Jer zapravo većina onoga što tvrdi Miljak, a barem djelomice tvrdimo i svi mi, trebalo bi u nekoj imaginarnoj „normalnoj“ Hrvatskoj svima djelovati samorazumljivo!

Naslov je izvrsno odabran; Miljak me je bio upitao bih li mu predložio neku alternativu, nešto možda boljega, ali boljeg, čini mi se, nema. Upravo je o tomu riječ, sve je naslovom već, dakako ne rečeno, ali svakako najavljeno: višestranačje, naime, kojim su nas usrećili pred dva desetljeća, uglavnom jest istovjetno s jednoumljem. Puno se, početkom devedesetih, u ovoj našoj zemljici Kroaciji mudrovalo o jednoumlju i višeumlju. I sve je trebalo biti „jasno“: jednouman je pokojni jugokomunistički sustav, a ovaj novi donosi višeumlje. To je sustav liberalne demokracije. Svatko misli što misli, mnogi misle različito, i tako smjesta dobijemo cijelu hrpu samostalnih mišljevina, od kojih je ne zna se koja različitija i pametnija. U zbilji, naravno, sve je to skupa postalo jedno jedinstveno, nepregledno smetište istoga, blesavoga, protuhrvatskoga. Jednoumlje je maknuto uime lažnoga višeumlja koje se ubrzo pokazalo kao puko drugoumlje, a zapravo istoumlje: umjesto (i nakon) terora pučke, komunističke demokracije mi, sretnici, dobili smo teror parlamentarne, liberalne demokracije. Rekorderima u borbi za postignuće toga učinka pokazale su se političke stranke. Bilo ih sto, ili deset, ili tri, sve su jednake, ni u čemu se dakle bitnomu ne razlikuju, i među njima zapravo nema i ne može biti „izbora“. Zato Miljak taj prividni pluralitet s pravom označuje jednoumljem. Da on, unatoč tomu boljem uvidu, ostaje ipak i nadalje uvjereni pristaša stranačke izborne kompeticije, to mi se čini neusuglašenim njegovu načelnom stavu, i na to ću se još vratiti na kraju ovoga osvrta.

Josip Miljak predstavlja ono razmjerno najdesnije u sadašnjem, barem donekle etabliranom političkom lageru. On je svjestan zamke u koju se upada kada se počne prenemagati s onim: ja nisam desno, ja nisam ekstremist… jer, on se ne srami oznake „desno“, i već samo to čini ga za tri koplja nadmoćnime nad čitavom armijom zanovijetala i zapomagala, za koja je ono „desno“ (o kojemu inače nemaju pojma, osim što podaničkim instinktom dobro prepoznaju i znaju kako je neprijatelju mrsko) nešto neprihvatljivo, čega se treba kloniti, što napokon šteti Hrvatskoj. Dakle, ne štete joj pripadnici veleizdajničke vladajuće klike koji su ju, umjesto da ju uvećaju i ojačaju i oplemene, za ovih dva desetljeća zapravo izgubili, nego joj štete oni koji joj ne samo žele dobro, nego su i jedini kadri spasiti ju, uščuvati ju i povesti kamo spada.

Miljak razumije kuda Hrvatsku treba povesti i čega ju treba čuvati. Uz toliko krivih procjena na lijevom krilu, pa i toliko nespretnih, koliko i suvišnih rasprava na umjerenoj, šepavoj „desnici“, za našega auktora nema dvojbe: Hrvatskoj nije mjesto u Europskoj uniji, niti u Sjevernoatlantskom savezu, niti joj je surađivati s Haaškim sudištem, a Hrvatskoj pak Vojsci nije mjesto u tuđim ratovima poput onoga u Afganistanu (slijedi svakako Irak, a, ako šejtan [vrag] nahuška a insan [čovjek] prihvati te Allah [Bog] dopusti – i Iran). Nadalje to znači: protiv „MMF“-a, protiv Svjetske banke, protiv Svjetske trgovinske organizacije. Protiv globalizma. Protiv kozmopolitizma. Protiv Stjepana Mesića i njemu sličnih izroda, protiv lažne alternative a stvarne sprege HDZ-SDP, protiv tradicionalno (i pod Radićem) projugoslavenskoga HSS-a, protiv etabliranih općila iz kojih je sve desno isključeno, protiv hrvatskoga nacional-mazohizma, protiv anacionalne, lijevo-liberalne ideologije i prakse, jednoznačno! I jednako jednoznačno, za Nezavisnu Državu Hrvatsku, za junački Ustaški pokret, za Poglavnika Antu (koji nije izdao, nego u konačnici obranio hrvatsku Dalmaciju)! Za jaku nacionalnu Državu Hrvata u ovo naše doba, za konfederaciju dviju hrvatskih država (BiH i RH), za potpuni hrvatski suverenitet, štoviše, za imperijalistički hrvatski nacionalizam! U ofenzivu, dosta je defenzive! Radikalna kriza opravdava radikalnu politiku! Tko bi se sve to danas i ovdje usudio izustiti među umjerenjačkim, uljuđenim, ljigavim patriotskim babetinama, kojima je važnija, pače vrijednija rutinska neprijateljeva packa od svetoga nacionalnog imperativa!

Svojim zbornikom radova što je pred nama, Josip Miljak predstavio se kao dostojni sljednik i sudionik velike autentične starčevićanske tradicije. Za razliku od mnogih koji se na Učitelja ritualno pozivlju, Miljak je svojega Starčevića i pročitao. Ali ne drži se on kruto dogmatski svakoga slova toga plodnoga hrvatskog genija Starčevića (ponešto protuslovnoga, kao i svi geniji), nego istražuje bit njegove poruke, ono u njoj što je neprolazno, što je živo, što nas vodi dalje. Misliti o Staromu, misliti s njime i uz njega, i misliti onako kako bi on danas mislio, kako svi mi moramo misliti, ako u ovim, našim, neponovljivim uvjetima hoćemo i sami preživjeti! To je zdravo, to je hrvatski, a ne iskapati pedantno, koliko i bezumno, pojedine Starčevićeve krasnoslove o parlamentarnoj demokraciji iz njegova XIX stoljeća kao riječ Božju, kao poruku za čitavu vječnost!

Jedna je osobita, posebna, ali nikako sporedna kvaliteta Miljkove knjige, kao i uopće njegova političkog nastupa, a u našim je hrvatskim krajevima na nesreću tako rijetka – smiona, naime, poštena i otvorena kritičnost spram protuhrvatske rabote kojoj su se odali neki hrvatski židovi, što bi ih se, naravno, puno točnije moralo odrediti kao židove (iz) Hrvatske. Miljak židovima hrabro u brk kaže ono što ih ide. Gdje bismo još, osim u ovoj knjizi, imali zadovoljstvo ugledati naslov poput „Židovi raspiruju međunarodnu mržnju“?! Miljak židovima izravno spočitava bezobraznu kampanju protiv nacionalnoga barda Thompsona (zbog istog razloga, uostalom, s pravom napada i mostarskoga – antifašističkog i protuustaškog muftiju Seada Smajkića), a na globalnom planu židovsku politiku protiv Arapa. Naši se suvremenici ne usude niti povisiti ton protiv židova, tvrdeći opet u podaničkoj maniri kako to „šteti Hrvatskoj“. Što joj židovi (pa i oni sami, židoljubi, svojim robskim ulizištvom) uistinu štete, nije ih briga.

U knjizi je registriran i slavni, već legendarni trenutak kada u nekoj predizbornoj TV-blebetaljki groteskni, reklo bi se po nekim simptomima i suludi voditelj Mislav Bago uspravnom i čvrstom Josipu Miljku oduzima riječ (što nikada nikomu nije učinio!) samo zato jer se je Miljak usudio spomenuti notornu istinu da profit od prodaje Ine-Mol-kompanije ide madžarsko-židovskom kapitalu. Svaki se narod smije i u kritičnom surječju spomenuti, samo ne židovski, što je, uostalom, jedna od najuvjerljivijih podkrijepa teze o judeokraciji koja nas je, koja je i nas (uz, recimo, Nijemce, itd. itd.) obuzela i pritisnula. I umjesto da se sada upuste u argumentiranu (liberalno-demokratsku!) raspravu, Miljkovi su sugovornici, kao jedan, poput automata skočili na noge junačke i napustili studio, a bili su to znani nam Tonino Picula i manje znani neki Goran Beus Richemberg, koji je svoju uvrijeđenost objasnio činjenicom da je i on manjinac. Ma nije on manjinac nego židoljub, i da je netko (s barem dijelom razloga kojima je raspolagao Miljak) kritizirao njegove Nijemce, stoički bi to bio otrpio. A Miljku i ovim povodom hvala i čast!

I da se vratim glavnoj temi: na tom eto produktivnom, a ne sterilnom starčevićanskom planu vidi Miljak i svoju Hrvatsku čistu stranku prava – kao nepatvorenu, dosljednu i iskrenu sljednicu povijesnih naputaka njezina Utemeljitelja. Inteligentno, pregnantno, lucidno, razmatra on, iz napisa u napis, ključna pitanja našega nacionalnog usuda. Svoju je knjigu podijelio dosta sustavno i pregledno u pet većih cjelina. U prvu su uključeni članci, govori te intervjui; druga se zove „Iz medija“, i tu su također Miljkovi napisi, dopisi, polemike – objavljeno u zadarskomu „Hrvatskom listu“, ali i drugdje. Treći se dio bavi povijesnim temama. Svemu tomu on pridodaje, u četvrtom dijelu, priloge drugih auktora (Luke Podruga, kardinala Vinka Puljića, biskupa Mile Bogovića [dakle dvojice nešto „desnijih“ prelata, kada žešćih baš i nemamo!], Branimira Lukšića [iz njegove knjige „Nedovršena Hrvatska“] te nekih anonima…). U posljednjem, petom dijelu svoje knjige, Miljak donosi nekoliko programatskih tekstova svoje stranke, vezanih za stranačke sabore i različite izbore. Ti su tekstovi načelne naravi, i Miljak njihove poruke provlači kroz cijelu svoju knjigu. Čitamo i niz materijala te govora posvećenih lokalnim ograncima ili podružnicama stranke. Uvijek se tu, u pojedinim surječjima, variraju čvrsti načelni stavovi, namijenjeni jačanju te izgradnji organizacije.

Neumjesno bi bilo, koliko i preuzetno, zadržavati se u okviru ovakva proslova potanko na pojedinim sastojcima knjige; treba ju čitati u izvorniku i u cijelosti. Za preliminarni dojam, evo tek letimičnoga popisa nekih njezinih tema i problema: obrana Ustaštva, ustaškog junaka Francetića, Poglavnika (poglavito u sklopu mitologije Rimskih ugovora, kojima je Poglavnik spasio tada mogući maksimum, te epizode s „pučem Vokić-Lorković“, koji Miljak, polemizirajući protiv nekog Bože Vukušića, s pravom smatra izdajom postojeće Države, izdajom o kojoj Poglavnik ništa nije znao), nadalje, Nezavisne Države Hrvatske; junak i mučenik Ante Paradžik, obnova pravaštva (tu je i povoljan prikaz knjige mladoga pravaša Gorana Rohačeka „Hrvatsko pravaštvo na prijelazu tisućljeća“); obrana nacionalnih vrjednota, navlastito hrvatskih ratnika, pohvala radikalnoj desnici (u tom sklopu spominju se, uz ostale, Damir Pešorda ili Šepić-Barba), pohvala junaku Zvonku Bušiću, zagovor aktivne politike umjesto stalne defenzive; a na drugoj strani, partizanski zločinci, ustrajna sramota Tito-trga usred Zagreba, partizansko-četnički revival u Srbu, povlastice za četnike, manipulacija antifašizmom, izdajice na vlasti, Mesić i slični mu izrodi, židovski provokatori (poput opskurnog Alena Budaja) koji love stare ustaške borce, manjkavosti, štoviše bijeda današnje Hrvatske, kritika hrvatske naivnosti, usprotimba nastranom zakonu o izručitbi hrvatskih državljana inozemstvu, „crveni fašisti“, „gejparada“, lijevo protuhrvatstvo općenito, Igor Mandić koji zaziva još jednu Yu, Thompson i „zabranjeno znakovlje“, posvemašnja obnova jugovine… a ako sam neku važnu temu ovdje nehotice izostavio, naći će ju pozorni čitatelj u Miljkovu štivu!

Nije možda stvar dobroga ukusa polemizirati u proslovima, kao niti prigodom javnih predstavljanja knjiga (drugo su pak kritične recenzije!), pa ću se i ja nastojati toga ovdje suzdržati. Pri čemu ističem da i nema odveć točaka u kojima se s auktorom ne bih uglavnom složio. Budi mi stoga ipak dopušteno ukazati na točku u kojoj ne mislimo isto, pa je to došlo do izražaja i u jednoj našoj javnoj raspravi što ju je Miljak uvrstio i u ovaj svezak. Riječ je, naime, o vrlo bitnom, ključnom prijeporu oko demokracije. Meni se parlamentarna liberal-demokracija čini iscrpljenom, potrošenom, neplodnom, pače štetnom političkom formulom, načelno, općenito, ne samo za Hrvate. U potankosti ovdje ne kanim, ne bih niti smio ići. Napisao sam o tom pitanju, uz niz kraćih rasprava, i čitavu knjigu. A evo, naša je debata i u ovoj, Miljkovoj knjizi na raspolaganju znatiželjnom čitatelju. Želim istaknuti samo ovo: Ako netko iskreno i ozbiljno očekuje političke i nacionalne probitke od parlamentarno-demokratskih mehanizama, onda to znači da vjeruje kako će ovaj današnji, inače, po svim pokazateljima, zavedeni i zaluđeni, manipulirani, pasivni, zdvojni, depresivni, apatični, defetistički, apolitični, u nacionalnom smislu zakržljali puk (od kojega se samo u već postojećoj zdravoj državi može postupno, u konačnom broju koraka, izgraditi samosvjesnu naciju) nekim čudom, na nekom od slijedećih izbora (za 4, 8, 12, možda 144 godine) izabrati upravo pravu, Hrvatsku čistu stranku prava. Ali što i tada znači „izabrati“? Za početak, mora joj omogućiti ulazak u Sabor. To još nije puno. Više je potrebno da bi stranka ušla u Vladu. Još više, da u Vladi bude kakav-takav čimbenik (recimo, da imenuje jednoga ili dva ministra, možda one marginalne, možda i važnije), a još puno više da odlučuje o vlasti, pa da doista i vlada, te, što je najvažnije, da ostane na vlasti, neometana kojekakvim koalicijama, opozicijama, medijima, „javnostima“, itd., itd., tako dugo dok ne ispuni svoje poslanje, da ju ne pometu i osujete prvi ishitreni slijedeći izbori koji služe samo svetoj dogmi smjenjivosti vlasti, pa makar ona bila i najbolja!

Da bi se sve to zbilo, potrebna je vjerojatnost možda nalik onoj o kojoj govore protivnici darvinističke hipoteze, kada obrazlažu koliko bi nevjerojatnih elemenata trebalo koincidirati da bi se na Zemlji „slučajno“ pojavio život!

Uz problem demokracije tu je negdje blizu i problem takozvane lustracije. Miljak je, uz mnoge druge na desnici, zagovornik lustracije, i ja sam svjestan svih dobrih razloga koji govore njojzi u prilog. Pa ipak držim da se to pitanje u Hrvatskoj postavlja drugačije negoli možda u Poljskoj ili Češkoj, da je već i u strukturama jugokomunizma na području Hrvatske bilo dosta muževa i žena koji su iznutra rušili okvire sustava (ta sami smo ih na to iz emigracije nagovarali!), pa je onda došao Domovinski rat koji je doista zahtijevao stanovitu pomirbu (sigurno, pomirbu između hrvatskih nacionalista i nepopravljivih udbo-jugoslavena nitko od nas nije htio, niti je mogao odobriti!), pa je proteklo dva desetljeća u kojima su neki KP-zlotvori ipak prošli stanovitu manje-više uvjerljivu katarzu i konverziju moralno-političko-nacionalnu… Napokon, tko će nam lustrirati „kadrove“ koji možda i nisu bili jugo-komunistički, ali su se ogriješili o Državu i Naciju nakon obnoviteljskoga prevrata 1990? Uostalom, nema puno smisla radi hrvatske lustracije pozivati se na antikomunističku rezoluciju EU, jer ona posve sigurno ne uključuje Tita i njegov režim, nego „maršala“ automatski prešutno svrstava u same temelje te iste, antifašističke Eunije u koju sada srljamo. Ne zaboravimo, Tito je njihov, bio je to i ostao. Pa kako nam drago!

U svakom slučaju, zdušno sudjelovanje Josipa Miljka i njegovih čistih pravaša u naporima na ujedinjenju genuinih pravaških redova može se, i mora, samo pozdraviti. Povijest pravaštva, i onoga klasičnog, tradicionalnog, kao i ovoga obnovljenoga pred dva desetljeća, puna je sukoba, raskola i frakcija. O tomu je dosta pisano, ali će se pisati i nadalje. I sastavljač ovoga proslova sudjelovao je u više pokušaja pravaškog ujedinjenja. Danas Josip Miljak radi na zajedničkom izbornom nastupu svoje stranke, zatim one đapićevske (pod vodstvom Danijela Srba), te one zvane autohtonom, pod vodstvom Dražena Keleminca. Ne znam gdje je tu sada mjesto gospođe Ruže Budimir-Tomašić. Držim da je plod hiperinterpretacije tvrdnja kako su nju ubacili hadezeovci da razbija napore na pravaškoj slozi. To razbijanje djeluje već samom vlastitom logikom, ne treba još i izvanjske pomoći. Svejedno, ako se svi oni, ili neki od njih, dogovore oko zajedničkih kandidata, izbornih lista i redoslijeda i svega što tu pripada, možda bi zajedno mogli osvojiti nešto parlamentarnih mandata. Zar im itko komu je do Hrvatske to ne bi poželjeo?! Loše je iskustvo Miljak međutim doživio i odbijanjem kratkotrajne koalicije „Jedino Hrvatska“ da u X izbornoj jedinici prihvati zacijelo pravoga zajedničkog kandidata, Luku Podruga. Eto, tako izgledaju ta stranačka natezanja kada se jednom u njih upustimo! I ja i moji istomišljenici želimo dakle pravašima puno uspjeha na putu jedinstva. Ne tvrdim da to ne bi bio korak naprijed, dapače! A kako dalje, vidjet ćemo! Za sada, imamo pred sobom maestralnu knjigu Josipovu, kojoj želim puno kongenijalnih čitatelja, puno odjeka i puno utjecaja. Kod nas se premalo čitaju knjige, osobito one važne. A knjiga može revolucionirati duhove. Nadam se i hoću vjerovati da će tako biti i s ovom što ju upravo prikazah!

Uz kapitalno djelo Marijana Horvata-Milekovića

[Korieni; Hrvatski identitet u obzoru jezika, kulture, poviesti, politike i globalizacije – Izbor iz publicistike, 2001. – 2004. (& 1979., & 1994.). Vlastita auktorska naklada, Zagreb, 2006., str. 359]

Ovaj je napis svojedobno bilo objavilo umjereno-desno „Hrvatsko Slovo“, a ulazi i u moju slijedeću knjigu „Zloduh nevremena“. Ovdje ga donosim zbog njegove stalne aktualnosti i relevancije.

Pjesnik i esejist, publicist, politički mislilac, jezikoslovac, britki polemičar, ratnik i čuvar nacionalnoga bitka Marijan Horvat-Mileković (* 1953, Zagreb) podastro je pred čitatelja već i petu svoju knjigu. Nakon tri zbirke pjesama, u kojima auktor prakticira nešto od integralne hrvatštine kako ju on shvaća i zagovara – korijenski pisane kajkavsko-čakavsko-ikavske naime (Razsuti prah [1998], Gušti i verige [1999] te Rieči za Jelenu [2000]), uslijedila je zbirka rasprava zaokupljenih obranom hrvatske samobitnosti Mač nad Hrvatskom (2002). Sada smo suočeni s najopsežnijom te idejama najbogatijom zbirkom; gotovo bi se reklo da je u pitanju osebujna, provizorna Horvatova Summa (contra Iugoslavicos et Globomanicos). Lijepi opus koji se, vjerujemo, punim, zrelim snagama nastavlja.

Čega sve ima u ovomu novom libru, posvećenom, uz auktorove roditelje te malu nećakinju, i junačkom, pobjedničkom generalu Gotovini? Tu su članci, eseji, raščlambe, kritike, predavanja, recenzije, intervjui, napokon, krhotine, kako ih Horvat nazivlje…; neki od tekstova objavljeni su po novinama i časopisima («Hrvatsko slovo», «Narod», «Tomislav», «Ultimatum!»), nekima je objava odbijena («Vjesnik»), a mnoge ovdje čitamo prvi put. MHM prikazuje jezikoslovne i pjesničke knjige (golemu raspravu oca i sina Lovrića iliti M. i Z. Yošamya-e o iranoidno-hrvatskom veyskom prajeziku, bascanskoj scakavici s Krka, zatim pjesničku zbirku Milana Hodžića, pa oštar obračun Ljudevita Krmpotića s masonsko-srboljubnim jezikoslovcem Josipom Bersom), a tu je i opširna recenzija o Novim Protokolima sionskih mudraca što ih je sastavio pisac ovoga članka. Horvat se na 30-u obljetnicu smrti sjeća istaknutoga hrvatskog iranista Stjepana Krizina Sakača. Uključeni su i Horvatov rani spis – iz 1979 – o govoru kod životinja, te Horvatovi razgovori s Markom Japundžićem, Mijom Ćurićem i Agnezom Szabo, a teme su vezane za pojedine vidove hrvatske neponovljivosti: glagoljicu, iranski iskon, vječne muke oko hrvatskih Srba, hrvatske BiH, iseljavanja, udžbenike povijesti…

Slijedi niz raščlambi, kritika, eseja - o jeziku i politici. U obje sfere spisatelj traga za jamstvima hrvatskog identiteta i branama protiv utonuća nacionalne osobnosti u – parafrazirajmo Hegela - mrkloj globalnoj noći u kojoj su sve krave crne. Horvat nemilice šiba lijevo-liberalni individualistički duh vremena protivan autentičnoj ukorijenjenosti u tradiciji, američki imperijalizam oslonjen na judeomasonski čimbenik, te nivelaciju, banalizaciju i otuđenje što ih amerikanizam sobom donosi. Osobito napada nijekanje hrvatskoga suvereniteta i ugrozbu nacionalnog interesa, sadržane u okolnosti da Hrvatska Vojska – po zlehudoj, dodajmo, povijesnoj navadi! - izravno sudjeluje u stranim, američkim osvajačkim ratovima.

Kao filolog, Horvat je pristaša Zagrebačke jezikoslovne škole (nasuprot vukovcima), ali njezine zasade dopunja radikalnijim sastavnicama, traži uzore u jeziku Vrančića i Frankopana, u Ozaljskomu književnom krugu iz XVII st. (kajkavska ikavica), strastveno brani – i sâm zastupa – načela korijenskoga (etimologijskog, morfonološkog) pravopisa, pače u jednoj vrlo temeljitoj i ponešto osobnoj varijanti. Sjeća se, usputno (zapisi iz spomen-knjiga), prošloga pape Ivana Pavla II te kardinala Kuharića, upisujući ih među zaslužnike za mir, identitet i hrvatski nacionalni probitak, a navlastito ističe vojskovođu Antu Gotovinu, orisavajući mu lik i djelo nizom navoda riječi što ih je o Generalu izrekao prijatelj i neprijatelj. Sličan svežanj citata o samome Horvatu završni je akord njegove, iznimno bogate i poticajne knjige.

Među nabrojenim temama dominira tema jezika: on je Horvatov element. Jezik vidi kao smisao i istinu, misao i slobodu («Moj hrvatski jezik je moja sloboda.», str. 121 i dalje). Horvat slobodu shvaća kao ukorijenjenost: poput D. H. Lawrencea, koji je uskliknuo kako i ne želi biti slobodan drugačije, negoli kao drvo s korijenjem u zemlji. Nadasve je jezik za našeg auktora pravi substrat nacionalnoga bitka. «Preko jezika postojimo.» (str. 12) On navodi glumca Renea Medvešeka, da je jezik zapravo čak važniji i od samog naroda. Horvat-Mileković je čovjek jezika i svoj hrvatski jezik on shvaća univerzalno – integralistički. Promatra ga i kao govor i kao tekst, poeziju i prozu, arhaičnu i dijalektalnu baštinu, napokon, pisanu riječ – pravopis. Podsjećajući na etimologiju riječi «etimologija», Horvat ističe da grčki korijen το έτυμον (to etymon) označava korijen riječi, ali ujedno i istinu. (Sjećamo se kako je na toj okolnosti filozof Heidegger gradio svoju duboku, neomističnu filozofiju Bitka!)

Ono što nam MHM nudi jest, in nuce, ništa manje doli od danas vladajuće posve drugačija filozofija jezika: kao simbola, korijena (bez kojega nema ni plodova, v. str. 173!), temelja, iskona, svetinje (u suglasju je to s evanđeoskim «U početku bijaše riječ»!), nasuprot jeziku kao pukoj utilitarnoj činjenici namijenjenoj za pragmatičnu uporabu. Iz auktorova teksta isijava implicitno uvjerenje da jezik nije naprosto dan, on je zadan. S tim je shvaćanjem povezana i jedna jedinstvena, obuhvatna, produbljena i kategorično branjena jezična sinteza. Leitmotiv je Horvatove knjige osebujnost hrvatskoga jezika, koja se zrcali, uz leksik, fonetiku, morfologiju, sintaksu, stilistiku, i u okolnosti da hrvatski čine tri narječja (na crti Zrinski – Frankopan – Ritter-Vitezović – Fran Kurelac), dočim je povijesnom nesrećom, pod okriljem protuhrvatskoga i prosrpskoga bana Khuena, a marljivim rovarenjem madžarona – srboljuba, hrvatskih vukovaca, za standard odabrana upravo srpskomu najsličnija štokavica, te je tako hrvatski jezik s jedne strane osiromašen, a s druge je izvrgnut nesmiljenu masakriranju po beogradskom jezičnom imperijalizmu. Ovoga su pak posljedice razvidne, poznate i pogubne.

Zato Horvat poziva na povratak tradiciji: moramo se vratiti u prošlost, eda bismo nastavili organski razvijati hrvatski jezik tamo gdje je neprijatelj njegov razvoj mehanički zakočio. «Treba samo nastaviti svoj NARAVNI KONTINUITET.» (str. 163) Sve u njegovoj knjizi govori protiv pomodne poštapalice kojom se «povijest prepušta povjesničarima». Horvatu je jasno da nam bez prošlosti ne može biti ni budućnosti, Prošlost je, recimo to s pjesnikom Antoineom de Saint-Éxupéryjem, granitna stijena, jednom zauvijek dana i neizmjenjiva. Ona je jedino što je čvrsto. Prošlost je bliža tvrdoj i blagoj vječnosti, negoli fluidna i nesigurna budućnost. Sv. Toma Akvinac naučava da ni sam svemogući Bog ne može učiniti da nije bilo ono što je bilo. Horvat razmišlja u tom duhu, dosljedno i nepokolebivo; on znade da čovjek i nacija obuhvaćaju sve tri vremenske dimenzije – ili ih nema.

Horvatovo stajalište tradicionalističkog, konzervativnog jezikoslovlja smjera zdravu uščuvanju onoga što je uščuvanja vrijedno te daljnoj gradnji na njegovim temeljima. Razlika Horvatove mistične, metafizičke znanosti o jeziku, i onoga što danas imademo, bjelodano se očituje osvjedočenjem u ono što bih ovdje – po analogiji s Postmodernom i popratnim post-fenomenima – nazvao postfilologijom. Riječ je o pozitivističkoj, empirijsko-pragmatičkoj disciplini koja se panično kloni svakog jezičnog normativizma, a jezik, taj fundament nacionalne zbiljnosti, promatra anacionalno, permisivistički, anarhistički, pače - nihilistički.

To je nacional-mazohistička filologija kojoj ništa nacionalno nije sveto, pa tako ni jezik. U njoj je zakržljala volja za identitetom. Temeljni je njezin postulat: izbacite politiku iz filologije (baš kao da nije sve politika!). Taj postulat izravno znači uskrat nacionalne zaštite narodnom jeziku. Cilj je, naime, prezrijeti dijakronijsku, povijesnu dimenziju jezika (jer u povijesti ugrađene su nacionalne norme, koje bi današnji status quo mogle udaljiti od postfilologiji poželjne jezične smrti), te okameniti sinkronijski vid, dakle trenutačni jezični sistem, koji još uvijek predstavlja diasistem zvani srpsko-hrvatski (ili, ili, ili…). Postfilologija je zainteresirana za sličnosti sa srpskim, ona traži da se hrvatski ne određuje prema srpskom, nego sam u sebi, ali to tek znači da se on ima odreći svih sadašnjih, negdašnjih i potrebitih razlika spram srpskoga, te se tako otvoriti sporadičnosti, stihijnosti i slučaju, a ponajviše pritisku i utjecaju jačeg (jest, na žalost još uvijek jačeg!), dakle konačnoj serbizaciji, kako su to htjeli srpski imperijalizmi od Karadžića, preko obiju jugovina, sve do danas, pa da, tom metodom glotofagije, jezikožderja, u konačnici bude napokon prožderana i sama Natio Croatorum.

Postfilologija je protiv politike u jeziku, protiv jezičnih normi, protiv jezične povijesti. Ona se zgraža nad povratkom jezikoslovaca poput Horvata-Milekovića u prošlost staru 60 – 70 ili više godina. Ali, kuda ćemo se vraćati ako želimo nastaviti kontinuitet nasilno prekinute jezične povijesti, a ako ne želimo, gdje ćemo završiti?! Hoćemo li odbaciti i hrvatsku državu jer smo se, da bismo je obnovili, morali vratiti desetljeća unatrag?

Odgovor bi postfilologije bio, dakako, potvrdan. Što će nam jezik, što će nam povijest, što država! Ništa nije sveto, osim našega dvojbenog i krhkog užitka u sadašnjosti koje nema, jer tek što je došla, već odlazi! Postfilolozi su protiv svega vrijednoga u ljudskom životu vezanog za neumoljivu zbiljnost nacionalnoga. Nisu oni čak ni uvjereni jugoslaveni, oni ni u što nisu uvjereni. Nisu ni deklarirani, nego su prešutni, implicitni, kriptojugoslaveni, a da toga, kao niti bilo čega drugoga, uopće nisu ni svjesni.

Postfilologija dolazi do punog izražaja i u sada upravo iznova razbuktaloj, nesmiljenoj borbi protiv hrvatskoga pravopisa. Na dio nevolja ukazuje i MHM: one su počele kada je tradicijsko korijensko pisanje stare hrvatske književnosti, sve do ilirske «gajice» (koju su, bez ikakvih problema, prihvatili Starčevićevi «norički Hrvati», sadašnji Slovenci), dovedeno u pitanje navalom čopora Khuenovih vukovaca na čelu s unionistom Tomom Maretićem. Od tada, redaju se (uz kratki intermezzo Cipra-Klaićeva korijenskog pravopisa u NDH, 1944-45, pretisnutoga u RH 1992), jedan za drugim, i, groteskno, međusobno natječu u srpskosti, vukovučji vukopisi u nepreglednoj koloni od Broza, Broz-Boranića, pače, Aleksandra Belića, preko Cipra-Guberina-Krstića (pripravljen, ali ne i objavljen, u Banovini Hrvatskoj), Babić-Finke-Moguša (u pet izdanja, plus jedno emigrantsko) i Anić-Silić-Goldsteina, sve do današnje posvemašnje konfuzije, u kojoj se, u najboljem slučaju, revidiraju tek neki pojedinačni ekscesi karadžićevštine (greška, suci, neću…), najavljuje se još jedan novi, Zidić-Matičin vučji produkt, otvoreno se zagovara pluralitet pravopisa, raspisuju se natječaji kao da je riječ o izgradnji robne kuće, čak se, u duhu vladajućega pukovlađa, zaziva općenarodni referendum, neka analfabetske mase odluče kako će pisci pisati…

Knjiga Marijana Horvata-Milekovića, sve u svemu, antologija je hrvatske samobitnosti i samosvojnosti, što će reći identiteta i suvereniteta, esencije i egzistencije (biti i bitka). Domoljub, nacionalist, državotvorac, i kada bi to htio, ne može ne potpisati sve ključne auktorove stavove. Ipak je potreban oprez; da ga nema, i ovaj bi prikaz Horvatove knjige mirne duše i čiste savjesti bio napisan korijenski, ikavski, kajkavsko-čakavski… Zapravo bi i morao biti napisan u najmanju ruku korijenskim pravopisom, za koji govore svi razlozi, dočim je fonološki vukopis uistinu apsurdan, štetan i ogavan… Problem je, međutim, tek u tome da horvatovska jezična sinteza u sadašnjim uvjetima može biti, u najboljem slučaju, stvar hrabre odluke nekolicine odvažnih branitelja hrvatštine (korijenski, uz MHM-a, pišu još samo Marijan Krmpotić, Bulcsú László, Branimir Petener…), stvar koja će se u većini sklonih ili nesklonih promatrača doživjeti kao osobna idiosinkrazija i ekscentričnost. Svakako, potrebni su nam proroci i junaci, ali potreban nam je i Hrvatski državni ured za jezik, potrebna nam je Zakonska odredba o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu, potrebni su službeni Pravopisni naputci, odgoj, naobrazba, sankcije… Sve smo to nekoć imali, u vihoru je rata otpuhano i opet ga nemamo. Nemamo ni hrvatske države kakva bi za tim osjetila potrebu, umjela ga prizvati u život i muževno braniti protiv unutarnje i vanjske ugrozbe. Marijan se Horvat-Mileković (u napisu «Za Hrvatsku bez tutora», str. 237 – 240) prerano poveselio da je s otkazom Trećejanuarcima nastupilo novo razdoblje hrvatske časti i ponosa (bez kojih nema ni jezika). Kako se moglo i pretpostaviti, dogodilo se upravo obratno. I još traje… do kada?!